На данашњи дан, 29. октобра 1321. испустио је своју душу и предао је Господу краљ Урош II Стефан Милутин Немањић, канонизован као „свети краљ“, један од највећих, ако не и најзначајнији српски средњевековни владар и поштовани светитељ.

Старо Нагоричино фото Јасмина С. Ћирић

Краљ Милутин је још за живота изазивао велику пажњу савременика, како по својим . освајањима и браковима, тако и по ненадмашној ктиторској делатности у току скоро четрдесет година владавине. По разним изворима, рођен је између 1253. и 1259. године.Као млађи син краља Уроша I можда и није слутио да ће постати владар.

Порекло и период до ступања на српски престо (1253-1282)

Милутин је био други син краља Уроша I Немањића и његове супруге Јелене Анжујске, која је била даља рођака француског краља Луја IX (1226—1270) и напуљског краља Карла I (1266—1285) из породице Анжујаца. Поред њега, они су имали барем још тројеили четворо деце.Милутин је имао старијег брата краља Стефана Драгутина, млађег брата Стефана (умро у детињству) и једну сестру. Милутин је на историјску сцену ступио 1267. године, када је његов отац почео да прави планове о наслањању на Византију и одбацивању вазалних односа према Мађарима. Он је тада започео преговоре са византијским царем Михајлом VIII о женидби његове ћерке Ане за Милутина и о његовом именовању за наследника, уместо старијег сина и угарског зета Драгутина.

Преговори су отпочели и на челу византијске делегације се налазио Јован (XI) Век (васељенски патријарх 1275 — 1282), али је већ у самом старту дошло до размимоилажења у ставовима две стране.И поред несугласица, интерес обе стране био је јачи од међусобних разлика, тако да се наставило са преговорима. Они су се на крају окончали без договора, а коначан ударац споразумевању био је пораз краља Уроша I од стране Мађара 1268. г. у Мачви и његово заробљавање. Он је том приликом, да би био ослобођен, морао уздигнути Драгутина  на ранг младог краља тј. престолонаследника и додели му област на управљање.

Краљ Милутин Старо Нагоричино фото Јасмина С. Ћирић

После овог пораза Срби прилазе широком савезу против Византије, а самог Уроша I са власти 1276. године збацио је син, млади краљ Драгутин, победивши га, уз помоћ угарских и куманских савезника, у „земљи званој Гацко“ (не мисли се на територију данашњег Гацка у Херцеговини). После пораза, сада већ бивши српски краљ Урош I се повукао у Зету и замонашио, а Драгутин је постао нови српски краљ. Да би одобровољио мајку, краљицу Јелену, дао јој је на управу Зету, Требиње, Горњи Ибар (Колашин) и Плав. Претпоставља се да је и брату Милутину том приликом поверио одређене области на самосталну управу. Једини који је после окончања борби устао против ове одлуке био је српски архиепископ и пријатељ краља Уроша I, Јоаникије (1272—1276), који се демонстративно повукао са свог положаја и последње године провео са бившим краљем. Већ 01. маја 1277. године као монах Симон умире збачени краљ Урош I.

Сабор властеле у Дежеви код Раса 1282. г. и устоличење Милутина за краља

Наслањање на Мађаре, неактивност према Бугарској у којој је беснео грађански рат, пораз од Византије и њен продор до Липљана створили су незадовољство међу српском властелом према краљу Драгутину. Његову владавину је додатно оптерећивала и побуна у којој је уз помоћ странаца збацио оца са власти.

Као повод за смењивање краља Стефана Драгутина искориштен је његов тежак пад са коња у лову код Јелеча, недалеко од Раса почетком 1282. године. Повреда краљеве ноге је била тако тешка да га је учинила готово непокретним. Од владара се очекивало да буде спреман да јаше на коњу како би обилазио земљу и подсећао поданике да су обавезни на послушност или предводио војску у сукобима са странцима. Незадовољна властела је искористила неспособност Стефана Драгутина да обавља владарске послове и затражила да он власт преда млађем брату Милутину. Тако је сазван сабор српске властеле у Дежеви, код Раса.

На сабору је Стефан Драгутин предао власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве са Рудником и областима око данашњег Ариља, као и Прибоја на Лиму са облашћу Дабар.Писани извори о сабору су нејасни и осим главне одлуке да краљ Стефан Драгутин преда власт брату Милутину, а задржи удеону област на северозападу Србије, не зна се са сигурношћу да ли је договорено још нешто. Због каснијих сукоба око власти између Милутина и Драгутиновог сина, а затим и синова Милутина, као и писања Георгија Пахимера изгледа да је према договору браће, краља Стефана Уроша II Милутина требало да наследи један од Драгутинових, а не његов син. Изгледа да је Милутин обећао 1282. да ће њега наследити синовци, а не синови, али се касније предомислио, што ће довести до грађанских ратова у Србији Немањића после његове смрти.

Освајања краља „српских земаља и поморских“ Милутина Немањића

Милутин је наследио и братовљево учешће у великом савезу који је формирао краљ обеју Сицилија Карло I са циљем рушења ромејског цара Михајла VIII и обнове Латинског царства које је Михајло срушио 1261. године. Савез, који је настајао још 1267. године када је Михајло покушао да у Урошу I пронађе савезника, достигао је врхунац почетком осме деценије 13. века када је, после смрти папе Николе III (1277—1280) који је подржавао Михајла VIII и Лионску унију, нови папа постао Карлов приврзаник Мартин IV (1281—1285). У савезу око краља Карла I у су се, поред Драгутина односно Милутина, нашли:

Филип Куртене, син Балдуина II (1228—1261) и титуларни латински цар

Млетачка република, која је до 1279. године била на Михајловој страни (тј. имала са њим закључено примирје)

Јован I Анђео, ванбрачни син епирског деспота Михајла II (1237—1271) и владар Тесалије

Георгије I Тертер, бугарски цар који је срушио провизантијског Јована Асена II (III) (1279—1280)

док је сам папа Мартин IV дао савезу својеврстан благослов, проклевши Михајла VIII који је прихватио унију као шизматика и забранивши католичким владарима да сарађују са њим. План је био да Милутин и Јован ударе на Македонију, а да Карло, Филип и Млечани ударе на сам Цариград.

Грачаница

Као део савеза против Византије, нападе је отпочео већ краљ Стефан Драгутин вероватно 1281. године, или пред смену на престолу 1282. Срби су стигли до Сера и повукли се. Византија је одговорила противнападом до Липљана. То није трајније зауставило напредовање српско напредовање ка југу.Године 1282, када је преузео власт краљ Стефан Урош II Милутин, у сарадњи са некадашњим византијским властелином Котаницом, продире на југ и заузима оба (Горњи и Доњи) Полога (област око Тетова и Гостивара у горњем току Вардара), Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанец (горњи слив Брегалнице око данашњег Делчева). Паралелно са његовим нападима са југа је на Византију ударио Јован I Анђео који је такође имао значајнијих успеха. Међутим, кључни фактор ове коалиције били су Напуљски Анжујци и док су Милутин и Јован напредовали на Балканском полуострву, на Апенинском је уз логистичку и финансијску помоћ Византије дошло 31. марта 1282. године до велике народне побуне познате као “Сицилијанско вечерње”, која је довела до протеривања Анжујаца са Сицилије и доласка снага Петра III Арагонског (1276—1285) на њу, приморавши Карла I да своје снаге спремљене за удар на Византију, окрене сукобу са краљевином Арагон (Валенсија) и одбрану преосталих поседа. Овим потезом је Михајло VIII успео да уништи анжујску краљевину обеју Сицилија и трајно је онеспособи за дејство на Балкану. Са друге стране Јадрана, освајања су приближила Милутина и Јована и они су исте године учврстили свој савез удајом Јованове ћерке непознатог имена за Милутина, који је по ступању на престо отерао своју прву супругу Јелену.

Краљ Милутин

После слома Карловог савеза, Михајло VIII се окренуо сређивању прилика на Балканском полуострву подигавши велику најамничку војску којом је планирао да сузбије Милутина и Јована. Међутим на почетку тог похода 11. децембра 1282. године недалеко од Родоста (Илаигита, турски назив је Текирдаг) Михајло умире, а команду над војском преузима његов син и наследник Андроник II. Он је без обзира на очеву смрт наставио поход, али га није сам повео, већ је на Србију послао најамљене Татаре у пљачкашки, а не у освајачки поход. Њихови пљачкашки одреди су продрли до Липљанa и Призрена, али је напредовање је зауставио набујали Бели Дрим у коме се део војске предвођен Чрноглавом подавио покушавајући да га преплива на коњима, док је сам вођа успео да га пређе, али је убијен у сукобу са српским одредима, а његова глава је натакнута на колац и послата Милутину. Након њиховог повлачења, Милутину се у борби придружује и Драгутин са својим снагама и они заједнички започињу нови продор дубоко у Византију 1283. године, дочекавши Божић код Насуда (Науса). Њихове снаге продиру у струмску и серску област, код Христопоља избијају на Егејско море и Свету гору, али те области не заузимају трајно, већ се после продора повлаче на зимовање у централној Македонији. Драгутин се после тога враћа у своју област, а Милутин наредне године самостално наставља офанзиву. Он током 1284. године заузима Дебар, Кичево и Поречкрајеве око река Треске и Црног Дрима, и опустошио крај окоОхрида, чиме је овладао западном Македонијом и севером данашње Албаније и померио границе краљевине Србије на југ пред византијска утврђења Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју. Током ове акције, Милутин није само упао у Византију, већ је продро и у Тесалију, државу свог бившег таста севастократора Јована. Од Милутина средишња српска област постаје косовска висораван и подручје Шар-планине. Ту су се састајали путеви и правци и према југу, низ Вардар, и према истоку према Брегалници, и према северу, низ Мораву, и према западу ка јадранском приморју и Дубровнику.

Краљев биограф архиепископ Данило II је, у стилусредњовековних житија, описао прва Милутинова освајања:

У те дане видела се српска земља обузета у великој тесноти иумањена, јер држава грчког царства сизаше до места званог Липљан, и овоме је царству расла снага, тако да је хтела узети целу област отачаства овога христољубивога /Милутина/, па чак и њега самога да има као послушнога слугу… И после овога заповеди /краљ/ да се саберуњегови војници, и кад је ово било, и узевши молитву и благослов од свога архијереја светитеља и целога освећенога сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области грчкога царства, у околне пределе, а то су ови, које ћу казати: прво узе оба Полога са њиховим градовима и са облашћу, и град славни Скопље, потом Овче Поље и Злетово и Пијанец. Такве све земље узе у почетку свога доласка/на престо/, и приложи их ка држави отачаства свога, и славу ибогатство такве државе измени у богатство и славу своју, велможа и народа свога

Краљ Милутин, портрет из катедралне цркве Св. Богородице Љевишке у Призрену (14. век)

Овим се завршавају Милутинова трајна ширења ка југу, сви продори у Византију које он буде направио после 1284. године постићи ће само признавање освајања начињених током прве три године његове владавине.

Борбе са Бугарима и Татарима

У то време је угарски краљ Владислав IV предао Драгутину на управу Мачву са Београдом и области Соли и Усору на тлу данашњих северних делова Босне и Херцеговине и он је у њима самостално владао називајући се сремским краљем. Истовремено се криза коју су Татари створили у Бугарској повећавала, а један од њених показатеља било је и практично осамостаљивање појединих великаша. Тако су Дрман и Куделин Браничевску област претворили у својеврсно разбојничко легло из кога су узнемиравали суседне области којима су владали Драгутин и краљ Угарске Владислав IV. Мађари су покушали 1285. године да их сузбију, али су претрпели пораз у Горњачкој клисури у покушају да се пробију до Ждрела. Након што је и “Сремски краљ” Драгутин доживео пораз. био је приморан да  позове свог брата у помоћ и они су се састали у Мачковцу на Великој Морави, договоривши се о заједничкој акцији. Њихове здружене снаге сломиле су отпор Дрмана и Куделина, заузеле Ждрело, а потом и целу Браничевску област са истоименим градом и Кучевом која је ушла у састав Драгутинове државе.

Највероватније је заузимање Браничева покренуло видинског кнеза Шишмана I, који је попут Дрмана и Куделина био татарски вазал, да на челу татарских пљачкашких одреда продре у краљевину Србију. Они су продрли дубоко, чак до Пећи односно Хвосна и један од циљева им је био и пљачкање манастира светих Апостола код Пећи (Пећка патријаршија), али их је у томе омела јача срспка војска која се изненада појавила са југа и сузбила их. До сукоба са дошло после 1291. године као реакција на заузеће Браничева. Српске снаге се нису зауставиле на заустављању продора, већ су се покренуле у контраофанзиву и протерале Шишманове снаге до самог Видина који је том приликом заузет, а сам Шишман се спасао прешавши у чамцу Дунав. Милутин је првобитно планирао да поруши Видински Град, али је ипак прихватио мировне преговоре. Њих двојица су склопили мир по коме је Шишману враћен Видин и његова област коју је освојио Милутин, а он се заузврат оженио ћерком српског великог жупана Драгоша и постао Милутинов вазал.

Протеривање Дрмана и Куделина, који су пред Србима побегли свом de jure суверену татарском кану Ногају (?—1299), као и Шишманово признавање српске врховне власти уместо татарске, покренули су Ногаја да се окрене збивањима на Балканском полуострву и утврди своје позиције на њему. Он је због тога покренуо велику војску ка Србији са циљем да се разрачуна са Милутином и његовом офанзивом. Краљ Србије је био свестан Ногајеве војне надмоћи, због чега му је у сусрет уместо војске, упутио посланике да преговарају о склапању мира. Ногај је његове посланике примио и сагласио се са њима о склапању мира. Сам кан је са своје стране тражио од Милутина таоце који ће бити гарант да ће се Милутин придржавати уговорених обавеза, што је краљ Србије испунио пославши кану свог сина Стефана и децу својих виђенијих великаша, тако да је 1292. године између њих закључен мировни уговор који су испоштовали обојица.

Поновни походи ка Византији и заузимање Драча

Од почетка Милутинове владавине 1282. године, српски одреди у мањем или већем обиму нису престајали да упадају у Византију и узнемиравају њене пограничне области. Иако су акције већег обима, односно освајачке природе посустале након 1284. године, Милутин се није одрекао напредовања ка југу. Након смиривања ситуације на источним границама 1292. године и дешавања која су потом уследила у Епиру и Тесалији, српски краљ покреће 1296. године нови поход на Византију и током њега српска војска успева да заузме византијски Драч.

Нови продор Срба и губитак Драча, доводе 1297. године до велике офанзиве на Србију на чијем се челу нашао искусни војсковођа Михајло Главас. Међутим и овај поход није постигао жељени успех, после чега се приступило преговорима о миру између две монархије. Византији је са једне стране био неопходан мир односно савез са Србијом да би могла да среди прилике како на Балканском полуострву, тако и у Малој Азији у којој су турски емирати били у сталној офанзиви, тако да је већ око 1300. године, скоро цела Мала Азија осим неких већих, махом приобалних, утврђених градова (Никеја, Никомедија, Бруса, Сард, Филаделфија, Магнезија, Хераклеја, Смирна, Фокеја и т. д.) била у њиховим рукама. Милутину је био потребан мир да би могао да среди прилике у сопственој држави, тачније да у своју корист реши предстојећи сукоб са братом Драгутином о томе ко ће наследити Милутина, пошто је према једној од одредби Дежевског уговора то требало да буде Драгутинов син, док се Милутин спремао да своју државу остави свом сину Стефану који се 1299. године вратио из татарског заточеништва.

Склапање брака са ромејском царском принцезом Симонидом Палеолог

Током ових година освајачких ратова 1282-1284 , Милутин је успео да промени три супруге. Прво се 1282. године, по преузимању власти развео од своје прве супруге Јелене, која је највероватније била ћерка неког српског велможе и оженио се ћерком свог савезника Јована Анђела. Са њом је добио сина Константина, али ју је већ 1283. године вратио оцу и оженио се рођеном сестром угарског краља Владислава IV Куманца и Драгутинове супруге Катарине Јелисаветом, која је у то доба била монахиња. У браку са њом добио је ћерку Царицу (Зорицу), али се тај брак окончао већ 1284. године, када се Милутин оженио ћерком бугарског цара Георгија Тертера Аном, са којом је остао у браку до 1299. године и са којом је добио сина Стефана (Дечанског).

Симонида

Услед опасности од турских продирања у Малој Азији, латинских претензија на Цариград и ојачане Србије која би својом снагом могла угрозити и сам Солун, већ 1297. године отпочели су преговори о склапању мира и савезништва, између краља Милутина са једне и Андроника II са друге стране. Основу уговора чинило је византијско признање српских освајања северно од линије Кроја—Охрид—Штип—Прилеп која су постигнута до 1284. године као мираза уз једну византијску принцезу која би постала нова Милутинова супруга. Савез би био потврђен и учвршћен склапањем брака српског краља и једне византијске принцезе. На челу византијског преговарачког тима налазио се Теодор Метохит који је од почетка преговора до њиховог окончања у пролеће 1299. године пет пута долазио на двор краља Милутина.

Метохит је веома сликовито описао пријем на српском двору уСкопљу и краљев изглед:

Сутрадан, чим је свануло, добијемо позив и одемо господару узпратњу јуначких младића свечано спремљених, који су послани по наспочасти ради. Читава церемонија беше весела, пуна достојанства и части. Она показиваше становништву да је стигао племенити изасланик великог Господара са мисијом озбиљнијом но што су биле друге раније мисије. И сам краљ беше веома лепо украшен накитима. Око тела је имао више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могао да стане и сав је трептио у злату. Цео дом блисташесвиленим и златом украшеним намештајем. Окружен је био својим одабраним људима, и све је било најлепше уређено и украшено. Укратко речено, све беше удешено по ромејском укусу и по церемонијалу царског двора, а као што вели пословица «покушало се пешке надметање слидијском двоколицом, али се ипак надметало».“

Андроник II је прво понудио своју сестру Евдокију која је била удовица трапезунтског цара Јована II (1280—1297). Међутим, она је свом брату Андронику поручила да не жели да се уда ни за Милутина ни за било код другог јер жели да сачува успомену на свог мужа. Цар јој није вероваао, а у научним круговима влада мишљење да је она одбила да се уда у једну варварску земљу. Она се из Цариграда вратила у Трапезунту да пази на свог сина Алексија II (1297—1330), који није био у добрим односима са својим ујаком Андроником II. Њено одбијање је довело њеног брата у безизлазну ситуацију јер није могао да испуни свој део договора. Милутин му је јасно ставио до знања да тај чин сматра увредом и да ће на њу одговорити ратом уколико му се не нађе жена међу византијским принцезама. Због тога је цар Андроник одлучио да српском краљу понуди своју петогодишњу ћерку Симониду. Милутин је на то пристао, што јасно сведочи о томе да је по среди био политички брак из кога је Милутин осим војне користи, значајно добијао и на престижу. Када ју је отац удао за Милутина 1299. године да би склопио мир са краљевином Србијом, имала је свега пет година, док је њен супруг имао око четрдесет пет (узима се да је рођен око 1253. године). Без обзира на јасну чињеницу да је у питању брак из користи за обојицу владара, Милутин је своју будућу краљицу дочекао, не као супруг жену или владар потчињену, већ као слуга господара, клечећи пред њом на ничијој земљи, о чему сведочи опис тог сусрета који је оставио Византинац Георгије Пахимер и у коме се, између осталог, каже:

Отпослати су, дакле, са обе стране таоци и на средини реке Вардара размењени, а пошто је Србин предао Котаницу и Тертерову кћер, а за узврат примио царево дете, отпослато са највећом раскоши и пратњом. И пошто је охридски архиепископ Макарије одслужио уобичајене службе, примила је кћер уобичајене части, а сам краљ је примио цареву кћер више него као супругу. Јер, дочекао ју је благонаклоно, не на коњу као што је обичај дочекивати, него сјахавши кад је прилазила, то јест, као пред господарицом, а не пред супругом.“

Овим браком он је постао зет византијског цара, није више био узурпатор поседа у Повардарју и Арбанији, већ је постао њен законити владар који је ту земљу добио као мираз, што посебно истиче у својој повељи Хиландару 1300. године. Сам званични чин је обављен на ничијој земљи на Вардару после Ускрса 1299. године и том приликом су Византинцима предати:

Ана Тертер, дотадашња Милутинова супруга чији је брак проглашен неважећим, јер је у тренуцима његовог склапања још увек била жива Јелена, прва Милутинова жена

Котаница, некадашњи византијски властелин који је 1281. године пребегао Србима и од тада предводио њихове нападе на Византију

српски таоци док су Милутину предати византијски таоци и млада Симонида коју је дочекао сам Милутин клекнувши пред њом. Краљевини Србији су том приликом признате раније освојене територије, док су Византији враћени неки поседи које је до тада контролисала српска војска, међу којима се вероватно нашао и сам Драч.

Грађански рат браће Драгутина и Милутина – борба за наследство

Сукоб између Милутина и Драгутина, око тога чији ће син постати краљСрбије, започео је још око 1301. године и трајао је без неког већег успеха на обе стране. Милутин је у складу са својим намерама да га наследи његов син, уздигао Стефана, кога је око 1297. године оженио Теодором, ћерком бугарског цара Смилеца, на ранг „младог краља“ (престолонаследника) и 1309. године му доделио на управу Зету. Истовремено је, у складу са савезничким односима са Андроником II, послао византијском цару војну помоћ за уништавање турског дела Каталонске компаније који се под вођством извесног Халила налазио у околини Галипоља и пљачкао по Тракији. Његове, највероватније најамничке, снаге од око 2.000 војника, помогле су 1312. године византијској војсци да их уништи, после чега је Андроник поклонио Хиландару село Куцово. У част ове победе краљ Милутин је обновио и завршио градњу цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, о чему свеочи и ктиторска  плоча изнад главних врата на западној страни храма.

Краљ Милутин са моделом Краљеве цркве у Студеници (14. век)

Међутим, док су Милутинове снаге водиле борбе против Турака у Тракији, Драгутин је покушао да преузме власт у краљевини Србији. Поред својих трупа Драгутин је предводио и добар део Милутинове властеле, која је била незадовољна његовом мирољубивом политиком према Византији. Краљ Милутин је остао без великог дела своје војске и подршке у земљи. Без обзира на то, он је успео да преко свог пријатеља и сарадника Данила, који је тада био епископ Бањски, сакупи најамничку војску састављену од Турака, Татара и Осета, уз помоћ свог новца који је склонио у своју задужбину манастир Бањску, а који му је допремио Данило. Уз помоћ ових снага Милутин је успео да одбије нападе, после чега се у сукобе умешала Српска православна црква која је отпочела посредовање међу браћом. Њиховим посредовањем окончани су сукоби и међу браћом је закључен мир, о чему је у име обојице и сабора властеле византијског цара известио тадашњи игуман Хиландара и каснији српски архиепископ Никодим (1317—1324). Према постигнутом споразуму, обновљене су одредбе Дежевског споразума о томе да Драгутинов син Владислав (пошто је Урошица умро око 1306. године) наслеђује Милутина после његове смрти, Драгутину је враћен и Рудник са околином, пошто га је 1302. године, током грађанског рата, заузео Милутин, а манастир Бањска је уздигнут на ниво повлашћене игуманије у повељи коју су издала и потписала оба краља.

Побуна Стефана Дечанског

Провизантијска политика краља Милутина изазивала је јасно незадовољство међу властелом која је 1312. године листом прешла на Драгутинову страну када га је напао. Наредне године их је Милутин мобилисао и послао у борбу за византијске интересе на простору Мале Азије. Већ 1314. године букнула је нова побуна на чијем се челу нашао Милутинов син и некадашњи престолонаследник Стефан који је као млади краљ управљао Зетом. Тачан разлог за Стефанову побуну није забележен, али се сматра да је он решио да се оружјем избори за оно што је сматрао да му припада тј. краљевски венац, пошто је обновом Дежевског уговора 1312. године Драгутинов син Владислав постао престолонаследник, барем de jure. Извесно је да му је властела дала неку врсту подршке за тако нешто, а сигурно да је рачунао да ће га подржати, као што су пре само две године подржали његовог стрица, јер разлози њиховог незадовољства Милутиновом византофилском политиком нису нестали, чак напротив, они су се повећали слањем самих властелина да се са својим снагама боре за Византију.

Иако је побуна имала све изгледе да успе, то се ипак није догодило. Изгледа да је Милутин наслутио шта се дешава и покушао да започне преговоре са Стефаном, али их је овај одбио и подигао се на оружје. Међутим, Милутин је, судећи према изворима, успео много брже да окупи војску и са њом је кренуо ка Зети на Стефана.

Портал на западном улазу у цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричану

Снага Милутинових трупа у односу на оне које је у том тренутку успео да окупи његов син била је драстично већа, због чега се он пред њима повукао са друге стране реке Бојане и прихватио преговоре које му је Милутин, поново, понудио.

Милутин је био немилосрдан. Наредио је да се његов син окује и у ланцима спроведе у Скопље. Ту је у тамници, после неког времена, по очевој наредби ослепљен, чиме је Милутин планирао да га онеспособи као претендента на престо и евентуалног вођу незадовољне властеле, пошто је према средњовековним схватањима као слеп био неспособан за управљање државом. Међутим, касније ће се испоставити да је Стефан ослепљен само делимично или боље рећи привремено, али је то од Милутина врло вешто скривао. Не зна се како је тачно спашен вид Милутиновом сину и поред краљевог наређења, али се претпоставља да је џелат потплаћен или да је по среди завера против краљеве одлуке. По народном предању град у Македонији, Свети Никола/Свети Николе, своје име дугује томе што се велики хришћански светитељ јавио младом краљу Стефану (Дечанском) и чудом му повратио вид. Милутин је после тога, послао, наводно, слепог Стефана са супругом Теодором и два сина, Душаном и Душицом, у изгнанство у Цариград код свог таста Андроника II.

Драгутинова смрт и анексија његових поседа

Краљ Стефан Драгутин умро је 12.03. 1316. године. Он је пред своју смрт одредио на сабору за наследника свог сина Владислава, после чега се замонашио и умро као православни монах Теоктист, а његово тело је према његовој жељи сахрањено у манастиру Ђурђеви Ступови који је обновио, а не у његовој задужбини цркви светог Ахилија у данашњем Ариљу. Драгутинову смрт искористио је његов брат Милутин и са војском упао у његову област, запосео Мачву са Београдом, Браничево и области које је Драгутин задржао Дежевским уговором (области северно од Западне Мораве са Дабром, Рудником и областима око данашњих Ариља и Прибој), док је његовог сина Владислава, који је према одредбама Дежевског уговора требало да их наследи обојицу, Милутин затворио у тамницу. Након овога је практично као Милутинов могући наследник остао само његов син Константин који је као млади краљ и престолонаследник добио на управу Зет. Драгутинове поседе на северу данашње Босне и Херцеговине (Усору и Соли) истовремено је заузео бан Хрватске, владар Босне и некадашњи Милутинов заробљеник Младен II Шубић.

Рушевине града Драча

Већ у лето 1317. године Милутин почиње нове ратне сукобе са Дубровачком републиком. Током њих није било већих борби и све се махом свело на копнену блокаду града и пљачкање његове околине, а окончало се уплитањем Млетачке републике, као дубровачког суверена и склапањем мира у јесен исте године, према коме је Милутин морао да плати ратну одштету. Разлози за овај сукоб нису познати, али је могуће да је Милутин покушао да притиском на републику светог Влаха од њих добије удовицу бана Босне Стефана I Котроманића (1287—1314) и ћерку свог брата Драгутина Јелисавету са децом, пошто су они, као Драгутинови потомци, могли истаћи своје право на престо краљевине Србије. Ако је то и био повод рата, они нису испоручени краљу Србије, а Јелисаветин најстарији син је ускоро, уз помоћ Младена II, постављен за бана Босне као Стефан II (1322—1353). Управо је родбинска повезаност династије Котроманић и Немањић преко Јелене Драгутиновић Немањић била један од повода да се бан Твртко прогласи и на Митровдан 1377. г. над гробом Светога Саве у манастиру Милешеви крунише “сугубим” двоструким венцем краља “Срба и Босне” као Твртко I.

Смрт краља Милутина и пут његових моштију 

Током јесени 1321. г, Милутин је изненада доживео апоплектички удар који му је одузео моћ говора и бацио га у постељу. Издахнуо је 29. октобра 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, недељу дана након завршетка Грачанице и Андрониковог поклона у виду манастира светог Николе код Сера. Његова изненадна болест и несређени наследнички односи створили су прави метеж у држави, тако да су пљачкашке чете напале чак и спровод који је преносио његово богато украшено тело из Неродимља у његову задужбину манастир Бањску.

Ковчег краља Милутина у софијској цркви Свете Недеље

Две и по године после његове смрти, црква га је канонизовала као Светог краља. Његово тело је пред Косовски бој 1389. г. године пребачено из Бањске у Трепчу, да би зосманском најездом 1460. године и током епидемије куге било пренето у Средац (данашњу Софију), у цркву Свете Недеље која се по његовим моштима још назива и црква светог Краља. Мошти светог краља су пренели у Софију калуђери Јоаникије, Спиридон и Јоаким. Почетком 21. века, вођени су разговори о томе да се део његових моштију пребаци у обновљени манастир Бањску, али оне и даље почивају у Софији.

Као доказ светости моштију Св. краља Милутина, напоменућемо и велико чудо које десило током терористичког напада комуниста на Ускрс 1925. године, када је услед постављеног експлозива у цркви Свете Недеље погинуло 193 верника, а преко 500 рањено, док су свете мошти чудом Божијим и заштитом небеском остале нетакнуте, чиме је већ развијени култ само добио потврду.

Српско краљевство краља Милутина – културна, економска и политичка сила првог реда на Балкану

Током Милутинове владавине Краљевство српских земаља и поморских је од другоразредне монархије прерасло у најјачу силу на Балканском полуострву. Истовремено, дошло је и до значајних промена на унутрашњем плану. Развој рударства који је започео са доласком ердељских Саса, који су побегли пред Татарима, за владавине његовог оца Уроша I, током његове владавине је попримио још веће размере које су владару омогућиле убирање много већих средстава од производње руде у односу на претходно доба, а најзначајнија рударска насеља тог доба су била Брсково, Ново Брдо и Рудник. Захваљујући том значајном повећању његових прихода, он је био у стању да држи јаку најамничку војску и да се на њу ослони, за разлику од својих претходника који су зависили домаћих трупа које је предводила властела.

Истовремено је са изласком краљевине Србије на цариградски друм односно заузимањем делова моравске и вардарске долине дошло до развоја трговине и повећања прихода и на том пољу. Уз некадашње караванске путеве који су повезивали унутрашњост Балканског полуострва са градовима на источном Јадрану, првенствено Дубровником, али и Котором и другима, краљевина Србија је сада убирала приходе и од трговине која се обављала копном од Византије и истока са Европом. Главни извозни артикли тадашње Србије били су: стока, крзна, млечни производи и руде, док су се највише увозила вина (нарочито малвасија), оружје и тканине.

Милутин није само двор уредио по византијском моделу, већ је то учинио и са државом. Током његове владавине се у државну управу уносе поједине византијске институције. Он уводи у краљевину Србију ненаследни посед на коришћење за војничке заслуге, познатог као пронија. Уведен је положај:

кефалије, који је управљао градом и његовом околином,

логотета, који је обављао улогу краљевог канцелара,

протовестијара, који је управљао финансијама и други, чиме је спроведена византизација краљевине Србије.

Истовремено је краљ Милутин спровео и реформу делова законодавства, о чему сведочи и његов унук Душан, помињући у свом законику законе светог краља. Најзначајнија Милутинова реформа је била реформа пороте која је постојала у српском народном праву. Од његовог времена поротници су били из оног сталежа из кога је био и окривљени, а у случају да постоји спор између припадника различитих сталежа, половина поротника је била из једног, а друга половина из другог сталежа.

На културном плану је под утицајем Ренесансе Палеолога у Византији, дошло до стварања новог стила у српској архитектури који је познат као Вардарски стил чији су најлепши примери подигнути у Милутиново доба: Црква Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Манастир Грачаница, Нагорички манастир.

Црква Светог Ђорђа у Старом Нароричану

Паралелно са развојем сакралне архитектуре, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1355).

Истовремено се развијала и књижевност у којој је најзначајнија појава јеромонаха Хиландара Теодосија, који је уз Доментијана био најзначајнији српски писац у средњем веку. Он је написао ново „Житије светог Саве“, као и „житије Петра Коришког“.

Поред тога он је створио и шест служби и канона које је посветио домаћим свецима Симеону, Сави и Петру Коришком, чиме је постао најзначајнији српски химнограф у средњем веку. Поред Теодосија, у Милутиново време настају и житија која ће ући у састав зборника под називом „Житија краљева и архиепископа српских“ који је саставио Милутинов блиски сарадник Данило Пећки, а допунили су га његови ученици и настављачи.

Сребрни крстасти динар краља Милутина на коме је поред њега десно Свети Стефан

Једино поље културе на коме је дошло до неког вида стагнације је фрескосликарство које у овом периоду представља само копију оног које се тада развијало у Византији, за разлику од претходне епохе која је била аутентична српска и назива се златним добом српског сликарства. Међутим и поред тога, тај период српског сликарства по речима Јована Деретића: „…по обиљу и многострукости стварања надилази све остале.“

Задужбинска делетност краља Милутина

Краљ Милутин се сматра највећим градитељем и донатором српских цркава и манастира међу Немањићима због чега га је српска црква канонизовала 1324. године као светог краља, а његов биограф наводи да је владао четрдесет година и подигао четрдесет цркава. Он није основао ни један нов манастир, јер их је у то доба било довољно, већ је обнављао старе и место некадашњих малих и скромних манастира подизао нове богате и велике задужбине. Поред сакралних објеката у самој краљевини Србији, он их је обнављао и помагао и по Византији (Солуну и Цариграду), Светој гори, Палестини, Синају, па чак и по Италији. Иван Јастребов наводи податак да је у Барију на цркви Светог Николе натпис из 1319. године који доказује да је Милутин владао и Албанјом. Натпис гласи: Rex Rassiae et Diocleae, Albaniae, Bulgariae ac totius martimae de culfo Adria a mari usque ad flumen Danibii magni. У Цариграду је основао болницу, која је касније постала медицинска школа.Краљев биограф архиепископ Данило Други је са одушевљењем писао о ктиторској делатности краља Милутина, наводећи које је манастире помогао, обновио и подигао и у Србији и на другим странама, у Јерусалиму, Цариграду, Солуну и Светој Гори:

И у држави свога отачаства многе божаствене манастире од самог основа подиже, и одликова достоименитом славом, да ваистину будући обновљен Духом светим, обнављаше стара рукоположења родитеља и прародитеља својих и више од корена свршаваше по Божјем извољењу. И сазда цркву Успења Пресвете Богородице, звана епископија призренска, и такође цркву Благовештења пресвете Богородице, која је епископија рачаничка, и цркву звану Тројеручица у славном граду Скопљу, и цркву св. Георгија на реци Серави, и цркву св. Константина у гарду Скопљу, и цркву св. Георгија Нагоричскога, и у месту званом Студеници, у дому пресвете Богородице, сазда цркву наиме св. праведника Јоакима и Ане, и у Дабру цркву св. мученика Христова Георгија, у месту званом Ораховица, и цркву св. мученика Христова Никите, близу града Скопља.

Задужбинске цркве и манастири Светог краља Милутина
који су подигнути на простору средњевековног Српског краљевства
по наводима Данила II у „Житијима краљева и архиепископа српских“ (око 1337.)
Назив Народни назив Време настанка Положај и данашње стање
Црква Успења Пресвете Богородице

(Седиште Призренске епископије)

Богородица Љевишка 1307-1309 Обновљена 1950—1953, спаљена у мартовском насиљу Арбанаса 2004.
Црква Успења Пресвете Богородице

(седиште Грачаничке епископије)

Грачаница 1321 Југоисточно од Приштине у истоименом селу. Данас је у потпуности очувана.
Црква Богородице Тројеручице

(седиште Скопског епископа/митрополита)

Данас не постоји, пошто су је уништиле Османлије 1392. године, при заузећу града.
Манастир Светог Ђорђа Скоропостижног (Горга) Манастир Светог Ђорђа на Серави 11. в./1283 Недалеко од Скопља, на брду Виргин (Деве), на реци Серави. Основао га је византијски цар Роман III Аргир (1028—1034), порушиле су га Османлије 1428 и на његовом месту је подигнута Султан-Муратова џамија.
Црква Светог Константина у Скопљу Осим помињања у житију, овај храм се више нигде не спомиње.
Манастир Св. Ђорђа у Старом Нагоричину Манастир Св. Георгија Нагоричскога 1313-1318 Североисточно од Куманова у истоименом селу. Постоји и данас, а основао га је византијски цар Роман IV Диоген (1068—1071)
Црква Светих праведника Јоакима и Ане у дому Пресвете Богородице Краљева црква у Студеници 1313-1314 Мања црква у склопу манастира Студенице код Ушћа на Ибру. Постоји и данас.
Црква Светог мученика Христова Георгија у Дабру, у месту званом Ораховица Ораховица/Мажић 12. век Налази се код села Мажића крај Прибоја на Лиму, а био је у рушевинама све до 1999. године када је археолошки истражен и обновљен.
Црква Светог мученика Христова Никите Бањани Између 1307-1316 15 km северно од Скопља, између Бањана и Чучера(у атару села Горњана на Скопској Црној Гори)
Црква Светог првомученика и апостола Христова Стефана Бањска 1312-1315 Милутинова задужбина (маузолеј) северозападно од Косовске Митровице. Данас је у процесу обнове јер су манастир Османлије порушиле и претвориле у џамију.
Цркве Светога мученика Христова Георгија у кичевском крају

 

У питању је црква у склопу манастира Богородице, 12 km јужно од Кичева, која је спаљена средином XVI века.
Задужбине подигнуте на простору средњевековног Српског краљевства
које не наводи Данила II у „Житијима краљева и архиепископа српских“ (око 1337.)
Назив Народни назив Време настанка Положај и данашње стање
Црква Свете Богородице Одигитрије 1314 – 1315 Задужбина Милутиновог казнаца Јован Драгослава у Мушутишту код Призрена.
Црква Светог Петра 1320 Обновљена задужбина кнеза Мирослава Захумског (XII век) у Бијелом Пољу која је очувана до данас.
Манастир Светог Николе У селу Кожљу (на ушћу реке Пчиње у Вардар). Спомиње се у повељи цара Душана из 1453. г.
Самостан Светог Срђа Око 1293 На Бојани код Скадра, са мајком Јеленом Анжујском
Црква Светог Јована у Свачу 1300 У тврђави Свач (данашњи Шас) код Улциња
Задужбине краља Милутина која му приписују народна предања и родослови
Назив Народни назив Време настанка Положај и данашње стање
Манастир Светог Стефана Помиње се у родословима у или недалеко од града Призрена
Манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош 13. век На реци Требишњици код Требиња, а са краљем Милутином га повезује народно предање.
Манастир Витовница 13. век Налази се недалеко од Пожаревца, а помиње се у народном предању.
Црква Свете Тројице 13./14. век Према натпису на застави сремског села Моровића, подигао га је Милутин негде у (Скопској) Црној Гори. Срушена.
Манастир Вазнесења Господњег Манастир Вратна 14. век Недалеко од Неготина, а подигао га је, по предању, свети архиепископ Никодим за Стефана Милутина.
Манастирица 14. век Недалеко од Кладова на Дунаву, народно предање такође приписује Никодиму.
Задужбине краља Милутина подигнуте ван простора средњевековног Српског краљевства
по наводима Данила II у „Житијима краљева и архиепископа српских“ (око 1337.)
Назив Народни назив Време настанка Положај и данашње стање
Манастирска црква у Хиландару Започета градња 1293. или 1303. г. Црква је опстала до данас, уз припрату коју је дозидао кнез Лазар крајем XIV века.
Црква Вазнесења Христова   13/14. век Налазила се на врху пирга Хрусија на Светој Гори код Хиландара, а касније је уклоњена.
Црква у Продрому 14. век Подигнута је у склопу цариградског манастир светог Јована Претече (tes Petras).
Црква Светог архијереја Христовог Николе   14. век Налазила се у Солуну, али се не зна о којој тачно грађевини посвећеној Светом Николи је реч.
Црква Светог мученика Христовог Георгија 14. век Налазила се у Солуну, а данас је претворена у музеј Аgios Ierios .
Црква Пресвете Богородице у Трескавцу Трескавац 12/13. век У питању је манастир Успења Богородице код Прилепа, који је он значајно помогао или изнова подигао на прелазу са XIII на XIV век.
Поред тога, Данило Пећки наводи да је Милутин помагао манастир Свете Катарине на Синају и подигао болницу у Цариграду.
Задужбине краља Милутина подигнуте ван протора средњевековног Српског краљевства
које не наводи Данила II у „Житијима краљева и архиепископа српских“ (око 1337.)
Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила Српски манастир Светих архангела у Јерусалиму 1312/1313 Подигнут је као српски манастир у Јерусалиму. Очуван
Црква Свете Тројице Налазила се у Солуну
Црква Светог Стефана Подигнута је у склопу манастира посвећеног Богородици на Синају.
Поред тога, краљ Милутин је Цркви Светог Николе у Барију поклонио сребрни олтар/икону.

Извори:

www.sr.wikipedia.org/sr-ec/Стефан_Урош_II_Милутин

https://history7995.files.wordpress.com/2016/05/kralj-milutin-2-pdf.pdf

http://www.spc.rs/sr/sveti_kralj_milutin

Фото: доц. др Јасмина С. Ћирић

Приредио:

Милош Стојковић КГ5,

Српски културно информативни центар СПОНА Скопље