На данашњи дан 1915. у Нишу се, како је записано, с пером у руци упокојио Стојан Новаковић, велики српски историчар, писац, књижевни критичар, преводилац, политичар и дипломата.
Новаковић је био премијер Краљевине Србије у два наврата, миснистар образовања три пута, министар унутрашњих послова и један од најуспешнијих и највештијих српских дипломата (Константинопољ, Беч и Санкт Петерсбург).
Стојан Новаковић
Као запажени интелектуалац биран је на место председника Српске краљевске академије, на чело Народне библиотеке и Српског ученог друштва, био је професор Велике школе, члан српске, југословенске и руске академије.
Његову изузетно богату и садржајну биографију, с правом се наводи, тешко је дати на ограниченом простору.
Рођен је у Шапцу, 13. новембра 1842. године, као прво од троје деце сиромашног столара Јована и мајке Јање. Његови преци, по мушкој линији, досељени су Херцеговине. Крштен је као Коста, али је, за време студија у Београду, име променио у Стојан.
Детињство је провео у шабачком Преком шору, данашњој Масариковој улици, где је завршио основну школу и нижу гимназију, 1857. године. Више гимназијско школовање наставио је у Београду, где је живео у крајњој оскудици, издржавајући се од скромне стипендије и сопственог рада. Књижевним и преводилачким радом почео је да се бави још као гимназијалац.
По завршетку гимназије 1860. године, уписао се на правни одсек београдског Лицеја. Студије је окончао 1863. и одмах добио чиновничко место у Министарству финансија. За живота, радио је на бројним пословима и функцијама: као писар у Државној штампарији, суплент и професор Прве београдске гимназије, перовођа и секретар Српског ученог друштва, библиотекар Народне библиотеке, кустос Музеја, професор Велике школе, министар просвете (у три наврата, први пут са 30 година), члан Државног савета, министар унутрашњих послова, посланик у Цариграду (три пута), Паризу и Петрограду, председник српске Владе…
Оженио се Јеленом Кујунџић 1864. године. Крајем исте године постао је редован члан Српског ученог друштва. Године 1880. био је оснивач Народне странке, после Гарашанинове смрти, постао је њен лидер.
Као министар просвете, иницирао је доношење великог броја закона из тог ресора. На основу нових законских прописа, основно школовање било је скраћено на шест, док је гимназијско продужено са шест на седам година.
Као дипломата, отворио је конзулате Србије у Солуну и Скопљу, а као председник Владе (1895), дотадашњу аустрофилску политику начинио је русофилском.
Године 1912/13. био је на челу делегације Србије на Лондонској конференцији, где заступа наше интересе у преговорима са Турском.
Преводио је Петрарку, Хајнеа, Гетеа, Гајбела, Пушкина, Љермонтова, Кољцева, Толстоја, Шчербину, Шевченка, Мицкијевича, Пјењковског, Ранкеа, Шера, Волтера, Чајковског, Гогоља, Дружињина…
Као прозни писац, писао је приповетке, путописе и романе (роман Калуђер и хајдук, 1913) .Путописе С Мораве на Вардар, Бруса и Под зидинама Цариграда објавио је такође 1913. године.
У области историје књижевности, објавио је два капитална дела: Историја српске књижевности (1867) и Српска библиографија (1869).
Такође, објавио је велики број расправа, чланака и засебних дела, из најразличитијих области друштвеног живота и стваралаштва.
У историјској науци, посебно га је интересовао немањићки период и Први српски устанак. Најзначајнија објављена дела: Законик Стефана Душана (1870), Земљиште радње Немањине (1877), Српске области X и XIII века (1880), Последњи Бранковићи у историоји и у народном певању (1886), Срби и Турци XIV и XV века (1893), Ичков мир (1903), Устанак на дахије (1904), ..
