Заборављени великан Радослав Грујић. Српски свештеник, теолог, историчар, професор Београдског Универзитета, археолог, оснивач музеја Српске Православне Цркве, члан Српске Краљевске Академије, стални члан Матице српске, оснивач Музеја Јужне Србије у Скопљу, доктор права и филозофије и делатник иза кога су остали бројни научни и историјски радови од националног значаја.
Црква манастира Гргетег
За њега нису знали бројни Срби који су у колонама ишли на поклоњење моштима кнеза Лазара почетком деведесетих. Kао што ни бројни верници који одају пошту моштима цара Душана у Цркви Светог Марка нажалост не знају да их је академик Радослав М. Грујић, протојереј СПЦ, професор Београдског универзитета пронашао и сачувао.
Име спасиоца српске баштине из српске историје су избрисали судови формирани 1944. и 1945. Прогласили су издајником и лишили српске националне части човека који је током Другог светског рата спасао хиљаде српске деце из НДХ.
Цео живот је професор Грујић посветио одбрани свог народа и његове баштине.
,, Две племените страсти нису га никада напуштале – забележио је академик Светозар Радојчић, историчар уметности. – Његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спасава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности”.
Вођени жељом да посетимо гроб заборављеног српског великана, нас неколицина чланова центра Спона из Скопља, отишли смо пут Свете Горе Фрушкогорске и манастира Гргетег да се поклонимо сенима човека који је толико дао Скопљу и данашњој Северној Македонији, као и целокупној српској и светској култури. А опет и до данас заборављен и скрајнут.
Доћи до манастира Гргетег, велелепне задужбине сремског српског деспота Вука Бранковића „Змаја Огњеног Вука“ од Светородних Бранковића (последњих деспота српских и господара Скопља пре доласка Османлија 1392. године) и није било тако тешко, колико наћи гроб Радослава Грујића. На наше питање монахињама да нам покажу гроб Радослављев, претпоставивши да је такав великан бар овде „познат“ и поштован, добили смо само одговор да не знају ко је то, али да ће нас радо одвести до манастирског гробља да потражимо. Док смо се лаганим кораком пењали уз степенице и били очарани лепотом манастира и природе која га окружује, никако нам није било јасно да чак ни часне монахиње нису упознате са чињеницом ко је овде сахрањен и о каквом се великану ради. Онај који је открио најтајанственији гроб – гроб цара Душана, и сам је постао највећа тајна и непознаница. Чак и у самом његовом вечном почивалишту.
Дошавши до манастирског гробља, где сахрањени архимандрити, монаси и монахиње, као и друга свештена лица, започели смо радознало да претражујемо натписе на гробовима, као што је некада проф. Грујић претраживао гроб цара Душана… Били смо неуморни као и он у лето те 1927. године. „Ево га гроб! Овде је!“, радосно је узвикно један из групе.. У први мах нисмо знали како да реагујемо. Окупили смо се око споменика и гроба, те непомично стајали укопани. Готово да нисмо веровали – пронашли смо гроб Радослава Грујића! „Дошли су Ваши Скопљанци професоре, дуго се нисмо видели!“, рекосмо мало у шали, а више у збиљи, запитавши се истовремено да ли је и када последњи Скопљанац посетио гроб Радослава и супруге му Милице у манастиру Гргетег, у коме су свој вечни мир пронашли њихови земни остаци од 1992. године, по последњој жељи самог проф. Грујића.
Целивасмо гроб, одржасмо молитву и дадосмо себи обећање да ће гроб великана српске црквене историје и неуморног спаситеља српских реликвија, али и најуспешнијег научног радника некадашње Јужне Србије и Скопља бити неко будуће место ходочашћа и незаборава свих оних који према лику и делу Радослава Грујића осећају поштовање и неизмерну захвалност за све што је учинио. Нека овај скромни текст буде само почетак нашег напора да се и у Скопљу обнови сећање и искрено поштовање према овом изузетно племенитом, скромном и посвећеном научнику и свештенику, који није ни свој живот штедео како би свете реликвије и мошти биле сачуване до данашњих дана.
Наш драги професоре Грујићу,
Душаново Скопље и цар Душан су ти вечно захвални!
Ко је био Радослав Грујић?
Радослав Грујић (29. јун 1878 — 25. мај 1955), теолог и историчар, изузетан прегалац и изврстан истраживач историје Цркве, професор Филозофског факултета у Скопљу и Богословског факултета у Београду, оснивач Музеја Јужне Србије. Човек који је открио Св. Арханђеле (први извршио ископавања), задужбину Цара Душана, и гроб цара Душана, и чувао његове посмртне остатке.
Завршио је Богословију у Сремским Карловцима и студирао право у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је и дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза, у овом периоду је написао и објавио 69 радова. Избијањем Првог светског рата затворен је као велеиздајник,јер му нису заборавили што је као српски народни трибун дигао Хабзбуршку империју на ноге и оборио оптужницу против 53 Срба у тзв. „велеиздајничком процесу“ у Загребу, када настаје и његово најзначајније дело “Апологија Српског народа у Хрватској и Славонији”, којим је доказао вековно постојање Срба на том простору као аутохтоног народа. Пуштен је наредне 1915. године, и једно време се налазио у кућном притвору у Земуну, а затим бива премештен у Госпић. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду, у II гимназији а затим у Богословији „Свети Сава“. Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу.
Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. Био је један од најактивнијих професора и нучних радника. Један од оснивача Факултета, на коме је биран у сва звања од асистента до декана. Предавао је националну историју, црквену историју и археологију (1920-1937). У два наврата био је декан Филозофског факултета у Скопљу (1930 – 1933 и 1935 – 1937). Оснивач је „Скопског научног друштва“ коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. „Гласник скопског научног друштва“, који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави.
Лапидаријум у Скопљу
Оснивач је „Музеја Јужне Србије“ у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године. Његовом заслугом, власти Скопске области и града Скопља обновиле су стари Куршумли хан (Арсенал цара Душана) подно Душановог града и уњему је усељено најстарије Археолошко одељење музеја са Лапидаријумом и сталном поставком.
Куршумли хан (Арсенал цара Душана)
Два пута је организовао археолошка ископавања у рушевинама манастира Св. Архангела код Призрена, и његовом заслугом лета 1927. године откривено је најзначајније археолошко откриће – гробница цара Душана.
Један је од оснивача Црквеног музеја са галеријом икона и фресака у Скопљу 1937. године (у цркви Св. Мине).
Након смрти супруге Милице, добија позив црквених власти СПЦ 1937. да дође у Београд и у својству редовног професора предаје историју Српске цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице.
Музеј Јужне Србије у Скопљу
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 1939. године. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.
За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Према налозима Српске цркве, током 1942. г. радио је на преношењу моштију Св. кнеза Лазара, цара Стефана Уроша и кнеза Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира у београдску Саборну цркву.
По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира.
Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета, а одлуком Народног одбора Рејона I од септембра 1945. године избрисан је са списка грађана и лишен српске националне части.
У послератном периоду радио је у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Постаје и дописни члан Одељења друштвених наука САНУ 1948. године.
Радослав Грујић је објавио око 270 радова. Највећи део његових радова односио се на историју Карловачке митрополије и историју Пећке патријаршије. Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности, где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радове манастира Светих арханђела код Призрена.
Свети Архангели истраживања 1927.
Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу.
Умро је у 77. години, након тешке болести, изопштен и у оскудици 25. маја 1955. године. Сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.Рехабилитован је пресудом Вишег суда у Београду 14. марта 2014. године. 2020. подигнута му је биста у Земуну, где је и рођен 1878. и где је завршио Гимназију
Приредио,
Милош Стојковић
Извори:
http://www.balkanmagazin.net/portreti/cid140-222223/ko-je-bio-radoslav-grujic
http://www.spc.rs/sr/rehabilitovan_prof_dr_radoslav_grujitsh
https://www.novosti.rs/vesti/feljton/915048/kako-coveku-koji-spasio-srpske-svetinje-oduzeta-nacionalna-cast
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:radoslav-grujic
https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/radoslav-grujic
https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%93%D1%80%D1%83%D1%98%D0%B8%D1%9B
https://www.facebook.com/photo?fbid=10226860668603583&set=pcb.10226860669643609
