Након укидања Пећке патријаршије 1766. и Охридске архиепископије 1767. у крајевима под османском влашћу сви православни словенски хришћани, па тиме и Срби, потпадају под поновну духовну власт Цариградске патријаршије. Тако осим социјално-верске подређености у исламској и шеријатској држави османских султана, додатно су притиснути и хеленизацијом, која се осим забране коришћења свог црквенословенског језика у литургији, огледала и у великим финансијским наметима фанариотских епископа и митрополита.
Марков манастир
Своја места у црквеној јерархији су куповали плаћањем великих „бакшиша“ за издавање берата од турских власти за своја именовања, а онда да би тај новац повратили, па и зарадили, наметали су својој пастви велике глобе и порезе,попут најдрскијих закупљивача пореза, те неретко се односили према „вулгарос“ – Словенима, безобзирније од ага и бегова муслимана.
Развој занатства и трговине, прер свих међународне, преко Солуна, Београда и Цариграда, а у мањој мери Дубровника и Драча довешће до јачање локалног хришћанског трговачког слоја, зачетника будућег грађанства и на простору Скопља и околине као значајног центра.
Скопље стара варош
То се пре свега односи на крај XVIII и почетак XIX века. Сличан такав раст трговине и економског јачања локалних трговаца у великој мери је олакшао Србима у доба Карађорђа и Милоша 1804-1815, а касније и Грцима након устанка 1821. г. да добију своју политичку аутономију и независност, а истовремено и да добију право на своје аутономне цркве и школе, па и Високе школе (Велика школа у Београду 1808-1813).
Сличан такав процес, мада доста успоренији и тежи, одвијао се и на простору Старе Србије, конкретно Скопља и околине. У то доба из локалне средине се почињу издвајати личности које су своје економско политичке утицаје и моћ, желели да преточе и на поље просвете, цркве и литургијског живота на народном језику.
Свети спас Кучевиште
Како су цркве и манастири, били у рукама фанариота, а тиме и школе у којима се није могло учити на матерњем језику, младо грађанство Скопља одлучило је да својим утицајем и пораслом економском снагом утиче код османских власти за дозволу и отварање лаичких школа, на народном словенском језику и без утицаја грчког свештенства, које се томе оштро противило.
Од увођења реформи у османској империји, изазваних поразима у рату са Русијом (Једренски мир 1829. г., Хатишерифи Кнежевини Србији 1830-1833), стекли су се потребни услови да грађанство преузме инисијативу и кормило у народном вођству. Народне школе су добиле своје патроне.
Свети Димитрије – Марков манастир
Светла тачка у мору црковне хеленизације јесте случај Кирила (или Ћирила) Пејчиновића Тетовца, родом из села Теарце, који је желео да подстакне народни језик у црквеној служби и описмењавању и умањи штетност хеленизације народа. Ћирил, игуман Марковог Манастира (1801-1817) код Скопља, задужбине српског цара Душана и његових рођака српских краљева Вукашина и Марка, обновитељ и игуман манастира Лешак код Тетова (1818-1845) из доба цара Душана, већ 1816. у Будиму штампа своје дело „Огледало“, уз финансијску помоћ и труд свештеника Косте Стошића из Призрена.
Богородица Тројеручица
Огледало се сматра за прво дело штампано на народном језику Јужне Старе Србије, призренско-тетовском дијалекту српског језика (у падежима, а ако је Ћирил навео да је писао на простом болгарском језику Доње Мизије, то је ипак језик његовог родног краја, Доњег Полога и подножја Шар планине). Након тога Ћирил је објавио и своје друго дело „Утешение грешним“ 1840. у штампарији свештеника хаџи Теодосија Синаитског у Солуну. Његово „Житије кнеза Лазара србског“ је остало у рукопису до његове смрти 1845. године.
У манастирима у којима се описмењавао или био игуман: Кичевски манастир, Хиландар, Марков манастир, Лешак, Ћирил – Доситеј Јужне Србије, како ће због свог просветитељског рада бити касније прозван, није могао имати боље образовање од штурог црквеног, што и сам признаје у писмима кнезу Србије Милошу Обреновићу 1832. и 1833. г. Као игуман и сам је подстицао народно описмењавање и трудио се да образовање унапреди, те је у Марковом манастиру у манастиру Лешак отворио преписивачке центре и школе за монахе.
Црква Свети Димитрије Скопље 1920.
Скопље као стари и значајан град има своју богату историју школства, која је настављена и под Османлијама, а посебно развијана у доба постојања Пећке патријаршије.
Тако се 1569. г. помиње Кара Трифун, скопљанац, који је у Скопљу отворио прву словенску књижару, одакле су се богослужбеним књигама на црквенословенском језику снабдевале многе цркве и манастири на простору данашње С. Македоније и Србије, па и шире. Јован Х. Васиљевић у свом раду Скопље и његова околина напомиње да је једна од најстаријих црквених и народних школа постојала и радила при манастиру „Светих Арханђела Михаила и Гаврила“ (Кучевишки манастир), старој задужбини српског краља Стефан Дечанког из XIV века, близу села Кучевишта на јужним обронцима Скопске Црне Горе, северно од Скопља. Школа је радила још од XVIII века и опстајала све до половине XIX века.
Свети спас Кучевиште
Касније, тачније 6. децембра 1826. године игуман истоименог манастира, јеромонах Јоаникије отвара народну школу и у самом селу Кучевишту. Школа је радила у једној малој просторији при цркви „Светог Спаса“ (задужбина цара Душана из XIV века). Настава је почела почетком 1827. године, када ју је посећивало око 100 ђака из Кучевишта и околних села Скопске Црне Горе.
Долазили су и учитељи из Скопља, како би ђацима преносили знања из црквенословенских рукописних и штампаних књига, читању, писању и црквеном појању. Касније су овакве школе отваране и у околним селима Љубанци, Глуво, Драчево, Кожле, Побожје, Мирковци, Бањани и др.Јован Х. Васиљевић такође напомиње да су краће време и у самом Скопљу постојале црквено-народне школе при црквама Св. Димитрија (крај XVIII века) и при хиландарском и дечанском метоху (почетком XIX века).
Црква Светог Димитрија 1935.
Већ почетком XIX века, из посредних извора можемо сазнати да је у Скопљу учитељ био и Димитрије Кратовалија (родом из Кратова), који је у граду отворио приватну школу. Он је учио децу на грчком и црквенословенском језику. Не зна се тачно када је Димитрије био у Скопљу, али је то сигурно пре 1831. г, јер те године у свом псалтиру помиње да барави у Нишу. Готово истовремено или по одласку учитеља Димитрија из Скопља за Ниш, помиње се учитељ даскал Никола из Крушева, који је у својој кући у Скопљу отворио приватну школу. Никола је такође предавао на грчком и црквенословенском језику. Николина школа је постојала све до 1838. г и његове смрти. Један од ученика даскала Николе био је и Натанаил из Кучевишта, каснији егзархијски епископ охридски и пловдивски.
Свети Спас Кучевиште
Увећани број хришћанау Скопљу у периоду од краја XVIII и почетком XIX века, Словена и Срба у огромној већини, досељен из његове ближе и даље околине, уз то и економски ојачао, показивао је незадовољство политиком грчких владика, а такође се наметала и реална потреба за још једним храмом поред већ постојећих Св. Димитрија и Св. Спаса.
Најчувенији скопљански трговац прве пол. XIX века био је Хаџи Трајко Дојчиновић Рекалија, родом Мијак из села Гари. Као највиђенији трговац и један од најутицајнијих људи у скопљанском пашалуку (обављао је дужност саветника, канцелара и благајника код Хамзи паше скопљанског), успео је да издејствује промену чак петорице скопских митрополитаГрка у периоду 1829-1834. г, јер је народ желео своје народне владике. Већ 1834. године, а уз помоћ и многих других трговаца, занатлија и обичног света, Хаџи Трајко својим новцем и утицајем код паше, покреће изградњу нове цркве у Скопљу.
Храм Свете Богородице Скопље
Градња је завршена за годину дана и већ 1. маја 1835. обављено је освећење нове велелепне катедралне цркве у Скопљу „Свете Богородице“, на левој обали Вардара у делу града Пајко мало, где се и данас налази (изгорела 1944. г, па обновљена на истом месту 2008. г.).
Оно што је важно за питање просвете у Скопљу и Старој Србији, је чињеница да је при цркви од 1835. године истовремено почела да ради и прва јавна (грађанска) словенска – народна основна школа у Скопљу! Тиме је народ Скопља добио могућност да своју децу учи на словенском језику, без до тада обавезног и грчког језика. Отварањем ове сталне школе задат је велики ударац хеленизацији словенског и српског становништва Скопља и околине коју је спроводио Фанар.
Школа је отворена у једној општинској кући, која се налазила код капије новосаграђене цркве Св. Богородице. Др Јован Хаџи Васиљевић је 1928. г. у свом делу Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в.навео да је први учитељ новоотворене школе био Павле – Павлентије (Павле Хорват), Србин из тадашње Аустрије, претходно хиландарски монах. Васил Кнчов наводи да је школа отворена 1836. или 1837. г и да је Павле Хорват у Скопље дошао из дебарског манастира „Св. Јован Бигорски“. Павле је био врло образован монах, те је ученицима осим црквених, предавао и неколико световних предмета.
Гедеон Јосиф Јуришић – Дечански првенац
Француски путописац Ами Бује, приликом свог пропутовања кроз Скопље 1837. године забележио је да су тада у граду постојале и радиле 3 хришћанске школе, на којима су се учили географија, историја и филозофија. Осим школе при цркви Св. Богородице и школе даскала Николе, претпостављамо да је постојала и једна грчка школа, приватна или при некој од цркава. Податак о постојању три хришћанске школе потврђује и јеромонах манастира Дечани Гедеон Јосиф Јуришић 1852. г у свом опису Старе Србије и Косова поља Дечански првенац, издатим у Новом Саду 1852 .године. У свом запису Јуришић помиње постојање школа на десној обали Вардара, у махали Алаџи-Селаледина, у махали Чаир и школу при цркви Св. Богородице, за коју наводи да у њој ђаци уче граматику, општу историју, црквену историју, народну историју, географију и нешто филозофије.
Након заточења у Цариграду 1840-1841. г. и смрти хаџи Трајка Дојчиновића 1843. г , као главни финансијери и заштитници народне школе при цркви Св. Богородице појављују се браћа хаџи Ђорђе и Ристо Поповић (браћа Поповићи), такође трговци из Скопља.
(Наставиће се)
Приредио: Милош Стојковић КГ5 ,
Српски културно информативни центар СПОНА – Скопље
Литература:
Ристо Кантарџијев, 150 години од отварањето на првото народно училиште во Скопје со настава на македонски јазик, Годишен зборник бр. 40, Скопје 1987, стр. 211-224.
Споменица српско-православног Саборног храма Свете Богородице у Скопљу 1835-1935, Српска православна црквена општина Града Скопља, Скопље 1935.
Кирил Пејчиновиќ – Собрани текстови, приредил Блаже Конески, Македонска книга, Скопје 1974
