ретењска народна скупштина отоманских Срба у Скопљу
Црква Светог Спаса у Скопљу - седиште скопљанских митрополита

Сретењска народна скупштина отоманских Срба у Скопљу

ИЗВЕШТАЈ О ПОЛИТИЧКИМ ПРИЛИКАМА

Средишни Одбор српске организације сматра за своју дужност да поднесе Српској Народној Скупштини извештај о своме досадашњем раду, у вези са извештајем о политичкој ситуацији у нашој отаџбини од завођења уставног живота до данас.

Као што је поштованој Скупштини познато, данашњи Средишни Одбор изабрат је на конференцији српских првака, одржатој од 10. до 13. августа 1908. год. у Скопљу. Та конференција ставила му је у задатак да руководи пословима народним до састанка Скупштине и да учини потребне припреме за тај састанак. Ннје било могуће одмах после проглашења Устава сазвати Скупштину, која би израдила правила за организацију и поставила неки детаљан програм за њен рад. Требало је што пре дати дотадањој револуционарној организацији легалну подлогу и припремити земљиште за шири национални рад наш у уставној отаџбини. Без сумње, само је Скупштина народа српског надлежна за утврђивање дефинитивног програма, али о томе дефинитивном програму, као и о дефинитивној организацији није могло бити речи у времену општег врења, које је настало после 11. јуна. Требало је пратити догађаје и сачекати развој прилика пре но што се приђе неком систематском раду на бољитку српског народа у Турској. Услед тога несређеног стања морало се прићи што пре некој привременој организацији, довољно јакој да узме активног учешћа у пословима уставне Турске, али и довољно гипкој да према потреби напусти легалну и приђе опет револуционарној делатности, ако би прилике у отаџбини то захтевале.

Прихватајући власт из руку конференције, Средишни Одбор морао је према томе на првом месту пажљиво пратити све догађаје, који су ишли у корист уставног режима, као и оне који су се окретали противу њега. Јер у колико је несумњиво да је прави уставни режим давао српском народу довољно услова за свестран развитак, у толико је јасно да би реакција, чији би главни ослонац свакако били Арбанаси, била од велике опасности на првом месту по нас Србе.

И заиста је положај наш у Турској тако незгодан да и најмање измене у унутрашњем политичком склопу њеном имају за нас недогледних моследица. Притешњени с једне стране арнаускмм одметницима, а с друге нетрпљивим и размаженим Бугарима, ми Срби нисмо само имали да сносимо све рђаве последице општег апсолутистичког режима који је гушио нашу отаџбину, већ и све испаде тих незгодних суседа. А ти су испади били и многобројни и тешки. Док су нам на једној страни такви Арнаути убијали и пљачкали све што им је под руку дошло, дотле су Бугари приморавали наша села да се одрекну своје народности и да као бугарска приђу Егзархији. Искварене власти, разуме се, да нису показивале ни воље ни смелости да том гањању, које је годинама трајало и претило да наш живаљ са свим уништи, ма колико изађу насупрот. За отпор тим многобројним незгодама, којима смо били изложени, нама је недостајало чак и оне црквене организације, која је у Турској била призната свима другим народностима, јер је Патријаршија, којој припада управа над православном црквом, употребљавала и злоупотребљавала привилегије своје искључиво у корист Грка. Нас је Србе, колико је год могла више, потискивала, тако да ми у Патријаршији не само што нисмо имали никакве подршке у борби противу непријатељски нам расположених других елемената, већ смо имали чак и једног врло озбиљног противника нашем националном развићу.

Тај тако незгодан положај, који су Срби имали у Турској могао се без сумње одмах изменити и поправити завођењем истинске уставности, која би нам гарантовала потпуну слободу и једнакост. Природно је да смо ми, под таквим околностима, са највећим одушевљењем морали прихватити промену од 11. јуна. Једини, можда, од свих народности у Турској ми смо у тој промени, и само у њој тражили услова за наш развитак. Према томе јасно је, да смо са пажњом морали пратити у прво време све што је ишло у корист уставности и бележити све што јој је претило опстанку.

Уставност је у почетку имала двојаких непријатеља и они су несумњиво и данас на делу, те је потребно да се сви искрени пријатељи и заступници њени приберу и одбију њене нападе.

Б. Раденковић

Врло опасан непријатељ свакако били су сви они реакционарни елементи, који су са старим режимом изгубили много од својих привилегија. Као и при политичким променама у другим земљама ти су се елементи прибирали и на све могуће начине иокушавали да зададу удар новом стању. У те елементе, који су сасвим природно тежили повраћају старих односа, треба рачунати покрај разних Изета, Таксила, Меламеа и све оне арбанашке прваке, наше непосредне суседе, који су у анархичном стању старог режима налазили врло новољних услова за своје газдовање. Покушаји за обарањем устава и повраћајем апсолутистичког режима били су у почетку доста чести. И оне паше, које су у Цариграду посрнуле завођењем слободе и једнакости, и ови арбанашки бегови, који су у пушци и јатагану гледали једину оправдану уставност, чинили су напор да се ново стање што пре обори. И само енергичним мерама, које су предузели сами творци 11. јула и у Цариграду противу приврженика некадањих љубимаца Јилдизових, и у крајевима изнад Качаника противу Рустан Кабаша, Исе Бољетинца и другова, успело се да се противуставни покрети угуше и нов режим учврсти. Али крај овог покрега, који је био непосредно управљен противу уставног поретка, постојале су и постоје тежње појединаца, које су у суштој супротности са основним уставним одредбама и које, ако се уобичаје и утврде, могу бити опасне по цео нови поредак, а на првом месту по наш елеменат у овим крајевима. То су појединачни испади Арбанаса и Бугара на једној, а пристрасно нонашање власти на другој страни, који прокламовану слободу и једнакост чине илузорном. Поједини Арбанаси у јакој мери продужују према нашем живљу она изнуђавања, отимања па чак и убиства, која су карактерисала и цео стари режим у овим крајевима. Бугари пак час разним измишљотинама бацају наше највиђеније људе у затвор, час непосредним насиљима гоне наша села да пређу или да се врате Егзархији. Власт ни на једној ни на другој страни не само да не показује довољно енергије, већ често отвореним повлађивањем иде на руку овим незаконитим радњама на штету Срба.

Јасно је, да је Средишни Одбор српске организације, остављајући бригу о одржању целокупнога Устава творцима његовим, сву своју пажњу обратио овој другој опасности по ново стање. Он је сматрао да му се ваља сав заложити да се те незаконитости, које су чињене српском живљу и које су биле у супротности са основним одредбама Устава, што пре и што радикалније отклоне. Изасланици средишног одбора који су у Солуну требали да уђу у тешњу везу са младотурским одбором »Јединство и Напредак«, посветили су највећи део својих напора отклањању тих незаконитости.

Петар Костић (1852-1934)

При преговорима, које су повели у циљу споразума са Младотурцима, ти изасланици изјавили су одмах, да неће постављати никакве особите националне захтеве, већ да ће само тражити строгу примену и прокламовање Устава и оних обећања, које је одбор »Јединство и Напредак« у својим манифестима и програмима истицао. Средишни Одбор Српске Организације био је уверен да је примена свих тих начела, која су у ствари демократска начела свију образованих народа, довољна гарантија и за наш национални развитак. Слобода јавне речи, слобода збора и удружења били су, поред апсолутне имовне и личне безбедности, битни захтеви за које су се изасланици наши у Солуну требали залагати. Они су прихватили младотурски програм у 20. тачака, којим су били обухваћени сви захтеви за уређење модерне државе. И само су при тачкама 7. и 15. учинили примедбе, које су и Младотурци одмах прихватили. По тим примедбама, а које су биле у духу члана 15. Устава, поред државних средњих школа у којима ће се предавати на турском језику, слободно је одржавати и приватне средње школе, у којима ће наставни језик бити по жељи оснивача школе. У тачку 7. ушла је допуна сагласно досадањим законским одредбама да ће се при општењу народа са нижим властима моћи служити, крај турскога државнога језика, и језиком, којим народ дотичнога краја говори. Ови су захтеви наши били само допуна оних демократских начела, која су прожимала цео програм, а требала су да омогуће опстанак и развитак и српског језика, крај државног турског.

У колико су изасланици наши у Солуну мање правили примедбе на опште захтеве младотурског одбора, у толико су више и енергичније настојавали да се учини крај појединим незаконитостима и неправдама, које се чине нашем живљу у пркос свију уставних одредаба. У циљу отклањања тих незаконитости наши су изасланици тражили:

  1. да се именује комисија, која ће у горњим крајевима утврдити отмице имања, којима су поједини Арнаути оштетили наш живаљ;
  2. да се у Народној Скупштини у Цариграду поведе реч о примени патријаршијских привилегија на нас Србе.

Оба та захтева прихватио је и одбор »Јединство и Напредак«, давши формално обећање да ће се по њима поступити.

Да би се свима незаконитостима, управљеним противу нашег живља, што пре стало на пут, Средиишп Одбор српске организације упутио је био распис појединим пододборима, да му се оне одмах опширно достављају, па је из многобројних извештаја којм су му о тим неправдама са свију страна стизали, најпре правио изводе за лист »Вардар«, износећи тако широј јавности све недоследности новога стања. Изношења су чињена без икакве јеткости и само у циљу да се Устав што пре учврсти на добро заједничке отаџбине. Строго је мотрено да у лист не уђе никаква оптужба која би била неоснована, и на жалост морамо да констатујемо: да је све што је ту изнесено било тачно и да власти, које су са пажњом пратиле писање »Вардара«, нису успеле да оповргну ни једну оптужбу.

Сем овога отвореног жигосања свију незаконитости и неправилности преко свога органа, Одбор их је у нарочитом мемоару доставио и надлежннма у Цариграду, тражећи да се предузму мере да се оне отклоне. И са задовољством може Одбор јавити Скупштини да су надлежни чиниоци у више прилика поводом тога мемоара предузимали мере у корист заштите нашег живља. Разуме се да се је Одбор трудио да и саветима и споредним представкама код власти поправи одмах сваку неправду која би се појединцима Србима учинила, и да су томе послу поједини чланови Одбора посветили били велики део свога времена. И ако је нарочитом наредбом Министра Унутрашњих Дела у последње време било забрањено властима да од појединих клубова и организација примају званичне представке, ипак је Средишни Одбор продужио да својим саветима и упуствима припомаже отклањању незаконитости, које се чине нашем живљу. Одбор сматра без сумње као врло оправдану ту наредбу Хилми паше, у колико се она односи на званичне представке властима, за које ни српска као ни једна друга организација није надлежна. Али мисли да је и да ће увек бити дужност српске организације да енергично ради на сузбијању неправди и безакоња, која се у овим крајевима чине и буду чинила. У том циљу је Одбор и продужио да прима све молбе из свију крајева српских, било противу испада појединих непријатељски нам расположених елемената, било противу незаконитости самих власти.

Како је ускоро после прокламовања Устава требало приступити изборима за државну Народну Скупштину, то је средишни Одбор Српске Организације предузео био мере да и српски живаљ у њој буде достојно представљен. Одбор је био одмах на чисто да ти први избори неће моћи бити ни довољно правилни, а камо лм сасвим праведни. Није се могло ни очекивати да ће се после оног страшно корумптивног режима моћи у брзо створити сви услови за изборе по систему, који је примљен у модерним европским државама. За то је недостајало много чега, а на првом месту правилно изведено пребројавање становништва и праведно груписање изборних општина. Статистика становништва датира се од 1903. године, али је она била изведена на врло несигурној основи. У тој статистици нема, разуме се, ни спомена о Србима, који се заједно са Грцнма и Власима трпају у патријаршисте. Алм ни однос тих патријаршиста према егзархистима није тачно изведен. Статистика је вођена одмах мосле оне јаке четничке акције бугарске, којом су многа села наша, па и читави крајеви били принуђени да се изјасне за приврженике Егзархије. Појмљиво је да је у тим крајевима однос постао друкчији чмм је српски живаљ добио у српским четама заштите за себе и чим је прокламовањем Устава омогућена слобода кретања. Али већ и по тој непотпуној и погрешној статистици Срби су требали да добију у косовском вилајету четири посланика, имајући у виду сразмеру мушких глава нашег живља према мушким главама мухамедоваца и егзархиста. Избор је међутим дао са свим другм резултат, захваљујући неправилном и неправедном груписању изборних општина и притиску, који су за време избора чинили Арнаути на наш живаљ. Споразумом са Младотурцима исправљене су донекле грешке и неправде изборног система и свих оних неправилности, које су могле да имају за нас опасних последица. У интересу тога споразума ми смо се одрекли мандата у Пљевљу, јер смо у Васфи-беју, који је истина био турски кандидат, али кога је и Средишни Одбор Српске Организације познавао као исправног човека и убеђеног представника новог режима, налазио гарантије да ће интереси и нашег живља бити искрено заступљени. Поред посланика, који су на заједничким споразумним листама изабрати за Народну Скупштину у Цариграду, нама је стављен у изглед и један сенатор, како бисмо се и у томе погледу изједначили са Вугарима и Грцима. Ми очекујемо у најкраћем времену именовање његово, остављајући надлежнима да према захтевима Устава учине избор међу кандидованим личностима.

Споменусмо горе, како се у попису становништва, који је служио за основу последњих избора, нигде не говори о Србима, већ се они са Грцима и Власима трпају у „рум“. Тај је попис из старог режима, те није било ни очекивати, да ће се приликом избора исправити та неправда, која је од стране власти вековима чињена према нашем живљу. На жалост ми морамо да изјавимо да ни до данас још назив Србин није ушао свуда у употребу код власти. Устав је истина зајемчио потпуну равноправност народности и њих одвојио од вероисповеди, али је назив „рум“ стекао дугом употребом право противу кога се тешко борити. Средишни Одбор Српске Организације сваком је приликом енергично протествовао противу тога неодређеног имена и тражио да се власти нама Србима обраћају називом Србин и да се нарочито у нашим нуфузима тај назив стално и искључиво употребљава. При општењу власти са нашим одборима оне су нам се нарочито у прво време писмено увек обраћале као „српској организацији“. И да наша привремена организација баш није ни имала других резултата то би сам факат, да се је, постајањем њеним, код власти стао одомаћивати назив Србин, био довољан да се то постајање потпуно оправда. У општењу са другим факторима нашим, са управама српских школа, са намесницима митрополитским, са самом митрополијом власти употребљавају како где час стари назив „рум“, а час једино правилан Србин. И у многим нуфузима нашим почињу међутим понеке власти на захтев наших људи бележити реч Србин. Приликом тражења обавештења о школама, које су упутиле власти нашим намесницима, било је рубрика у којима се изриком спомињу српске школе. Средишни Одбор Српске Организације упућивао је пододборе да сваком приликом траже од власти, да се „рум“ замени речју Србин, како би се једној јасној одредби уставној дала потпуна сатисфакција и збрисала неправда која нам је до сада чињена. Не буду ли власти, крај свих права, које нам Устав даје, пристале да нас називају правим именом нашим, онда ће организација бити принуђена да то питање другим путем изнесе на дневни ред. Ми Срби поносимо се без сумње нашим државним именом Османлије, али морамо да тражимо да нам се призна и загарантује име које одликује нашу пародност.

Да смо добре Османлије крај свега што смо и одушевљени Срби показали смо ми толико пута.

У манифесту, који је конференција првака из Скопља упутила народу српском у Турској, изриком је наглашено да ћемо ми Срби у Турској сматрати целокупност турске царевине као битни услов за наш развитак и напредак. Али једва да је тај манифест стигао у удаљеније крајеве наше отаџбине, кад се је пронела вест, да је Аустро-Угарска извршила анексију Босне и Херцеговине, а да је Бугарска приграбила себи Источну Румелију и прогласила се независном царевином. Средишни Одбор Срба Османлија сматрао је за своју дужност да узме јаког удела у свима протестима и покретима народним противу извршења тих насилничких дела, која су била у толико више за осуду, што су пала у време када је отаџбина наша била заузета радом на унутрашњем препорођају. Како на митингу, који је организован одмах после проглашења анексије, тако и у бојкотној комисији, која се образовала да у споразуму са осталим сличним комисијама шири у народу мисао о економској борби противу Аустро-Угарске и Бугарске, учествовао је врло живо и Средишни Одбор Српске Организације. Одбор не крије, јер је сматрао за своју патриотску дужност, да ради свим силама да се влада примора на енергичан отпор насилним делима наших кривоклетних суседа. Он је и посланицима српским у Цариграду дао упутства, да се придруже оној групи представника народних, који се буду решили да се одупру признању тих насилничких дела. Сматрајући да нови режим не сме да се прља никаквом продајом наших покрајина, Средишни Одбор је и преко листа »Вардара« и разним представкама, које је чинио осталим клубовима, тражио да се одбије непосредан споразум са Аустро-Угарском и Бугарском, и да се обе ове државе упуте на конференцију као једини надлежни суд. И ако је дакле досадашњи Средишни Одбор имао привремени карактер, он је самим приликама у отаџбини и ван ње био упућен да улази у крупније послове и да их по своме нахођењу води и решава. То му, разуме се, није сметало да ради и на извршењу главног задатка, који му је поставила конференција првака српских.

Већ на првим састанцима својим Средишни је Одбор претресао правилник за изборе посланика за Народну Скупштину у Скопљу. Циљ правилника је био да у ову прву Скупштину, која треба да постави основе за нашу националну организацију, уђу представници свију редова народних. Почевши од Митрополита, који су од увек били на челу народних послова и око којих смо се ми увек прибирали, па све до најсиромашнијег сељака, на коме у ствари почива снага нашег народа, сви су требали да буду представљени у овом дому. Чим је правилник израђен именовани су и бирачки одбори, којима су послата и упуства о начину њиховог рада.

Констатујемо са задовољством да су била потребна врло незнатна накнадна обавештења о изборном правилнику. Избори су вршени по одредбама његовим, а на верификационом је одбору да нам покаже да ли су и где су учињене крупније омашке. И ако је учешће нашег народа у овим првим нашим националним изборима било врло велико, немамо вести да је игде дошло до нереда. Народ је наш појмио важност и Скупштине и организације, и са достојанством, које је Србе од увек одликовало, прилазио је послу, на који су га позивали.

Организација досадашња, и ако привремена, и ако у ствари склопљена само да спроведе изборе, ушла је одмах у врло тесне везе са масом народа. Према извештајима које смо добијали од појединих пододбора народ је у њима одмах видео своје природне представнике и заступнике, и са великом готовошћу обраћао се њима за све своје послове. Радом пододбора и везом између њих и Средишног Одбора заинтересовао се и сав народ српски за све послове и узимао врло живог удела у њима. Из врло јаке коресподенције, која се развила између Средишног Одбора и одбора по вилајетима, види се са коликом је збиљом прихватио наш народ идеју о своме прибирању. Оно што мора нарочито да се истакне овом приликом, то је отвореност са којом су и најудаљенији кутови свршавали послове своје. Већином депешама, ређе већ писмима обраћали су се они и властима и одборима, тражећи од њих час савета, час заштиту. И Средишни Одбор, и поједини вилајетски одбори, као и одбори по казама општили су тако исто са великом отвореношћу, уверени, да уставни поредак таквим јавним радом може само добити у чврстини.

Привремена организација истакла је већ у манифесту своме са одушевљењем да прихвата уставни поредак и да с тога и напушта потпуно своју дотадању револуционарну активност, прелазећи отворено на легално поље. Данас, после живог рада од скоро седам месеци, Средишни Одбор сматра за дужност да понова истакне уверење, да је за нас Србе у строгој уставности и парламентарности једини спас. Непријатељи су наши многобројни, средства која им на расположењу стоје велика. Да би у заједничкој отаџбини сачували нашу националну егзистенцију, да би сем Османлија остали и Срби, потребно је да нам закони даду заштите од разних навала. Привремени Средишни Одбор истичући и у јавности и пред властима све неправилности, које су се гомилале у новом стању, имао је за циљ колико да заштити српски живаљ од њих, толико и да припомогне учвршћивању строго уставног поретка. Јер сви они испади и све оне незаконитости, од којих је патио наш народ и у новој Турској, подгризају основе уставном животу и могу ставити у питање опстанак заједничке отаџбине. Несумњиво је да се је Турска само захваљујући завођењу Устава спасла од потпуног распадања, на коме се и споља и изнутра радило. То се у осталом признало и са највишег места, те су том великом опасношћу у главноме и правдали извршиоци 11. јула свој изненадни преврат пред многобројним заштитницима старих установа. Исто је тако јасно да Турска сразмерно врло лако преживљује данас једну од најопаснијих оријенталских криза само захваљујући симпатијама које ужива у Европи и одушевљењу које се појавило у њој самој због завођења уставног режима. Околне балканске државе и саме су са задовољством прихватиле уставни поредак у Турској и понудиле јој одмах своје пријатељство, које баш у овим приликама мора да нам буде необично драго, јер се само утврђивањем таквог пријатељства могу створити услови за независан живот и напредак свију балканских народа. У рукама Турске је дакле, у уставном режиму је данас судбина тога годннама очекиваног балканског споразума. Али нека се сутра тај режим уздрма, нека се унутра појаве старе трзавице међу народностима, и стари зулуми од стране појединих арнаутских отпадника и власти, па ће и све те симпатије одлетети, а са њима и идеја о одржавању Турске у Европи. Отворен рад Средишног Одбора како у корист српског живља, тако и у корист одржавања уставности у Турској, злонамерно су извртали наши национални противници, истичући цео рад организације као тежњу за стварањем државе у држави. Они су и код власти чинили што су могли и да се наш рад омета и да се опстанак организације онемогући. Морамо признати да власти, у главноме, нису обраћале пажњу на те денунцијације, и ако су овда, онда, а нарочито у горњим крајевима чињене извесне тешкоће нашим људима, који су се организацији посветили. Средишни Одбор сматра за своју дужност да и са овога места енергично одбије сва подметања и да изјави да се у целом свом послу руководио само љубављу према своме племену и љубављу према заједничкој отаџбини.

Сретењска народна скупштина отоманских Срба у Скопљу
Споменица ,,Рад прве народне скупштине отоманских Срба“ Скопље, 1909

РЕЗОЛУЦИЈА О ПОЛИТИЧКИМ ПРИЛИКАМА ДОНЕТА НА V РЕДОВНОМ САСТАНКУ

Саслушавши извештај привременог Централног Одбора о политичким приликама у нашој отаџбини, Народна Скупштина Срба Османлија одржана у Скопљу, одобрава рад Привременог Одбора у корист српског народа од завођења Устава до данас и изјављује жељу:

1.) да се уставно стање у коме српски народ у Отоманској Империји гледа једну гарантију за развитак свој и заједничке отаџбине учврсти енергично мерама предузетим како противу тежњи реакционарних елемената, тако и противу разних незаконитости и испада насртљивих појединаца на слободу и равноправност грађана;

2.) да се Устав ревидира у смислу демократских захтева истакнутих у Солуну на конференцијама између представника одбора „Јединство и Напредак“ и наших изасланика;

3.) да се предузму мере те да поједине локалне власти дефинитивно стану употребљавати назив Србии место неправедног назива „рум“, када се буде тицало Срба Османлија, те да се тако изведе примена оне уставне одредбе о признању наше народности;

4.) да се најенергичније осуди анексија Босне и Херцеговине и присвајање Источне Румелије као дела која, рушећи један међународни уговор, ремете целокупност наше отаџбине, коју српски народ сматра као битни услов за развитак и напредак свију народности у Турској; и

5.) да се пријатељство са балканским народима утврди и тиме створи чврста основа за слободно развијање њихово.

Сретењска народна скупштина отоманских Срба у Скопљу
Српски конзулат у Скопљу (1887-1912)

ИЗВЕШТАЈ О ЦРКВЕНО-ШКОЛСКИМ ПРИЛИКАМА

Ви и сами знате, господо народни представници, са каквим великим, несавладљивим тешкоћама има да се бори наш народ због несређених црквено-школских односа својих. Из ма ког краја да сте дошли овамо имали сте прилике да участвујете у заплетима сваке врсте услед тога, што ни односи наше цркве према Патријаршији, ни права наших Митрополита према властима нису јасно обележена. Још и више. И онде где су јасно обележени ти односи, где су права неоспорна, имамо ми увек неких неприлика, јер се ми Срби бацамо стално у неке изузетке. Ви што из Битоља долазите знате за заплете, који су потекли и на жалост још трају због велешко-дебарског питања, кичевске цркве и метоха прилепског, — све питања која су отворена просто услед партизанског држања грчких црквених власти, којима смо ми потчињени. Ви посланици из рашко-призренске епархије осетили сте све тешкоће неправедног држања турских власти према једном неоспорном праву нашег Митрополита односно постављања учитеља и потврђивања учитељских сведоџаба. Ви најпосле из скопског санџака знаге шта све наш сељак има да издржи у борби за признање његових учитеља и свештеника, које власти гањају само зато, што једна несавремена одредба поједина села означава за егзархиска, и ако се села називају и хоће да буду српска.

Српски народ у Турској има, у погледу на црквено-школске односе своје, најнесрећнији положај. На све стране нас потискују и гњаве, одричу нам и национално име наше и права да имамо своје школе и цркве у оном смислу, у коме то имају друге народности. Наша црквена права нису ничим ни одређена, а камо ли још да су заштићена. У нашој отаџбини, међутим, на тим је правима од вајкада почивало прибирање свију народности и несумњиво је да ће она и у новој Турској имати још за дуго великог значаја свога. Члан 11. данашњег Устава изриком вели, да ће држава и на даље чувати повластице дате разним верским удружењима. Те повластице уживају у Турској, на основу организације својих цркава, без мало све народности сем нас Срба. Привилегије, којима треба да се ми користимо, у ствари су привилегије васељенске Патријаршије. Али док на једној страни Патријаршија искоришћује те привилегије на нашу штету, а само да би ојачала грчки живаљ у Турској, дотле на другој турске власти саме просто одричу нашим Митрополитима права, која су призната свима патријаршијским Митрополитима.

Изменом прилика у нашој отаџбини од завођења Устава, положај наш у изгледу црквено школских права наших, није се ни мало поправио. Исти они црквени сукоби који су у старом режиму спречавали правилно развијање нашег народа, још и данас трају. И ми морамо одмах да истакнемо да се власти у сувременој уставној Турској нису показале ни мало приступачније нашим оправданим захтевима но што су биле власти старог режима.

ретењска народна скупштина отоманских Срба у Скопљу
Црква Светог Спаса у Скопљу – седиште скопљанских митрополита

За српски народ у Турској постоје нерешена три крупна питања, која су повод великим заплетима тако да често, врло често, због њиховог нерешавања и сва Уставом загарантована политичка права нашега живља постају илузорна.

У рашко-призренској епархији траје и под новим режимом борба око потврде учитељских сведоџаба. Борба није нова, она се кад жешће, кад блаже води већ неколико година.

Као што је познато 1891. још велики везир је нарочитом окружницом потврдио привилегије Митрополитима патријаршијским, на основу којих, за отварање школа у својим епархијама, не морају тражити никакву дозволу од турских власти. Митрополит патријаршијски на основу својих привилегија отвара школу сасвим по своме нахођењу, а дужан је само да извести власт, да је отворио школу. Ту његову пријаву власт прима к знању, о чему га извештава актом — русатнаме. После тако добивеног русатнамеа Митрополит, све искључиво на основу своје надлежности, која потиче из патријаршијскмх привилегија, одређује сам учитеља и издаје му учитељско уверење, снабдевено митрополитским потписом и печатом. На основу тако издатог уверења, учитељ има права да ради у школи. Митрополит је само дужан да у почетку сваке школске године пријављује Валијату списак учитеља у својој епархији, а локалне власти могу само контролисати: да ли су учитељи снабдевени потребним уверењима од стране надлежног Митрополита. На ту се контролу своди интервенција турских власти у питању о учитељским сведоџбама.

Те су уредбе о отварању школа и потврђивању учитеља у опште, а засноване су на привилегијама, које уживају сви патријаршијски Митрополити. Турске власти, које те привилегије признају свима грчким Митрополитима, одричу их поодавно већ Митрополитима српским. Оне траже, да се школска уверења српских учитеља шаљу на потврду просветном одељењу у вилајету, муарифату и већ годинама кажњавају учитеље и затварају школе због тога што се тај незаконити захтев не иснуњава.

У циљу да одбране то држање према српским Митрополитима власти тврде, да се становништво ових крајева одрекло преко нарочитих депутација, послатих у Цариград тих митрополитских привилегија у времену, кад је тражило, да му се месго грчких поставе српски Митрополити. Остављајући на страну, што од тог одрицања нема бар видљивих трагова, нити се у овим крајевима ко год сећа депутација слатих у том циљу у Цариград, питање је: да ли се привилегије патријаршијске могу и смеју уништавати изјавама појединих депутација? Привилегије су засноване на нарочитим владарским бератима, од којих су неки стотинама година стари и није могуће да су изјаве појединих општина довољне за укидање њихово у овом или оном крају. У осталом то укидање, ако је било делимично, локално, морало је ипак да буде на основу неког фермана султановог, а таквог фермана нема.

Како је да је, власти су са највећом жестином од неколико година на овамо тражиле примену оних наредаба о потврђивању сведоџаба. Прошле године због те наредбе било је већина школа затворено, а велики број учитеља бачен у окове. И тек се је, захваљујући утврђивању Устава, престало за кратко време са тим гањањима потпуно невиних људи. Али већ данас стижу понова отуда гласови, да се школе на све стране затварају, и да су многобројни учитељи већ осуђени, а други доведени пред суд.

Средишни Одбор Српске Организације стао је у овоме питању одмах на гледиште: да патријаршијске привилегије морају да се простиру на све патријаршијске Митрополите подједнако, да је и неправо и незаконито српске Митрополите од њих изузимати. Народна Скупштина у Цариграду може све привилегије, па и ту о отварању школа и потврђивању учитеља укинути. Али док постоји 11. члан Устава, који те правилегије гарантује, оне морају имати важност за целу Турску и не смеју, ако се неће намерно Срби да запостављају, да изостану ни у овим крајевима, у којима ми живимо. Стојећи на томе гледишту, Средишни је Одбор учинио неколико представки и одбору »Јединство и Напредак« и надлежнима у Цариграду, молећи их да нареде, да се то питање не покреће понова, већ да се допусти рад учитељима на основу потврда, које је Митрополит издао. На Народној Скупштини у Цариграду је да донесе решење да ли ће патријаршијске привилегије у опште постојати и да ли се од њих смеју и да ли се требају изузимати српски Митрополити. Док Скупштина не донесе то решење, незаконито је те привилегије рушити наредбама појединих министара. Морамо на жалост да констатујемо, да у овоме питању није постигнут никакав резултат и да се гањање учитеља у горњим крајевима продужава.

Оставком велешко-дебарског Митрополита Поликарпа покренуто је од стране самога народа те епархије пре две године питање велешко-дебарско, које још није решено. Народ тога краја молио је Патријаршију да на место Поликарпа постави за Митрополита Србина, пошто је сав живаљ који исповеда православље и веран је Патријаршији чисто српски. У целој тој епархији нема ни 80 грчких кућа, док српских има преко 4 хиљаде. Али и ако је ова сразмера грчкога према српском живљу у тој епархији била добро позната и Патријаршији, ипак је она за Митрополита велешко-дебарског поставила Грка, дотадањег владику у Дојрану, Партенија, који се дотле нарочито истицао својом нетрпељивошћу према Србима. Народ озлојеђен што Патријаршија о његовим праведним захтевима није водила рачуна, није хтео примити Партенија и приређивао му је демонстрације где год се он макао. Ни свештеници ни учитељи тога краја не признају Партенија за свога старешину, и тако се ту створио један врло неприродан однос, који на првом месту шкоди јако угледу саме православне цркве. Партеније, нетрпељив н озлојеђен непомирљивим држањем народа, чини што може да се освети, но зато су му средства и сувише слаба. Он седи у Велесу, прима неку помоћ из Цариграда, али са народом не општи, нити се народ ма за шта више њему обраћа.

У преговорима, које је Средишни Одбор у Солуну водио са одбором »Јединство и Напредак« у циљу споразума, покренуто је било и ово велешко-дебарско питање. Изасланици одбора „Јединство м Напредак“ признали су потпуну оправданост наших захтева и обећали, да ће и то питање истаћи на дневни ред, кад буде у опште говора о патријаршијским привилегијама и њиховом односу према нама. Сасвим друге природе је спор, који српски живаљ води са локалним турским властима око школа и цркава у селима, која су се после 1903. године вратила на нашу страну.

Према уредби, која је 1903. године донесена, није допуштен прелаз села патријаршијских у егзархијска, нити егзархијских у патријаршијска. Утврђено је да ће села задржати учитеље и свештенике, које су дотле имали. Створен је тако звани статус кво од 1903. године и селима која су се после те године огласила за патријаршијска или егзархијска није прнзнават тај прелаз. Чињен је један изузетак са селима, која би заједно са својим свештеником прешла на другу страну. Њима је прелаз признават и она су могла и код власти да чмне представке на основу тога прелаза, могла су да се званично огласе као нова патријаршијска или нова егзархијска села. Изузимајући те доста ретке случајеве, сваки други прелаз истина није био забрањиван, али није био ни признаван. И несумњиво је да је та уредба нарочито нама Србима много нашкодила. Под притиском бугарског терора многа српска села морала су да пређу пре 1903. године на бугарску страну. Када су она доцније, окуражена својом сопственом организацијом, покушала да пређу опет Србима, власти им тај прелазак нису признавале и она су остајала и без свога учитеља и без свога свештеника.

Стање се у неколико изменило после проглашења Устава. Истина да није било једнаког држања код свију кајмакама у томе погледу. Негде су власти саме повраћале свештенике које су села отерала, а негде су отварале и цркве у корист нове, а негде у корист старе црквене уредбе сеоске. Али у главном наступила је код власти нека толеранција. Сматрало се да је најпаметније оставити слободну утакмицу међу селима и пропагандама. С правом преовлађивало је мишљење, да су села у новом стању слободна да се сама определе и тако је наступило неко затишје у томе сувише сложеном питању. Села су узела себи учитеље и свештенике, који су им се допадали, и рад на просветном и црквеном пољу започео је убрзаном снагом.

То држање изгледа да је од једном престало доласком Хилми-паше за министра унутрашњих дела. Из појединих каза жале нам се, да власти понова примењују у свој строгости одредбу од 1903. године, праве велике тешкоће и учитељима и свештеницима. Оне траже да се у многим селима кумановске и паланачке казе, која су се после 1903. год. повратила Србима, цркве опет затворе и да се узму бугарски свештеници. Сви разлози наших управитеља и намесника, да се уставно стање не може сложити са тим приморавањем села, да припадају Бугарима, кад се она изјављују за Србе, остали су безуспешни.

Хилми-паша без сумње има у виду још увек, да је одредба од 1903. године донесена у споразуму са цивилним агентима и да се може тек у споразуму с њима и укинути. Врло је могуће чак, да је он издао наредбу да се та одредба понова строго примењује само зато што је један или други агенат то захтевао. Нама се међутим чини да је та врло лепа деликатност Хилми-пашина у овој прилици сувишна. Уставно стање изменило је многе односе, нарочито оне који су почивали на узајамној дивљачкој борби појединих народности и вера. И Велике Силе саме су одмах повукле своје официре, па и цивилним агентима дале неодређено одсуство, хотећи тиме, јасно је, да истакну, како им је стало да се ново стање без утицаја страног развија у духу слободе и уставности. Испољавајући тако јасно то своје поверење у ново стање, Велике Силе свакако не могу желети, да се одржава једна одредба из старог режима, која је у суштој супротности са основним појмовима о слободи и једнакости. Приморавати и у уставном режиму села да буду бугарска, кад она желе да су српска или обратно, значило би не само рушити основе новог стања, већ и намерно изазивати отпор и нереде, који му ни мало не могу бити повољни.

Наша је организација преко српских посланика у Цариграду протествовала код Хилми паше због наредбе о поновном завођењу у живот одредбе од 1903. године. Како је Скупштина Народна на окупу она ће се без сумње одмах морати бавити и тим питањем, јер ће га наши посланици покренути. Одредба од 1903. године не може опстати јер је у супротности са духом уставности, са појмом о слободи савести. На властима је да пронађу и формулишу неку нову одредбу, неки модус вивенди, који ће и ту слободу савести зајемчити и спречити насилна приморавања за прелаз села на једну или другу страну. Велике Силе свакако не могу имати ништа противу тога, јер је и њима на првом месту стало да се ново стање одржи и учврсти. Одредба од 1903. године свакако није средство за то. Као што се из овог прегледа види црквено-школске прилике за српски народ нису се ни носле проглашења Устава поправиле. Односи и према Патријаршији и према властима остали су исти, а ти односи стално су на уштрб наших црквено-школских уредаба. Без сумње Народна Скупштина у Цариграду није још имала могућности да се бави ни једним питањем, које би задирало у црквено-школске односе у нашој отаџбини. Према томе није могуће ни захтевати, да се начела тих односа мењају, да се постављају неке нове основе за црквену и школску организацију. У програму младотурског одбора предвиђено је много што шта, што се на ту организацију односи. Али за извођење програма младотурског, који је и наша организација прихватила, требаће чак и онда, ако оно не буде наилазило на какве нарочите тешкоће од стране реакционарних елемената, много година напорног рада. За све то време ми Срби морали бисмо остати у овом незгодном ноложају, који нам црквено-школске уредбе ремети и сав рад на националиом усавршавању оспорава. Користећи се својим црквеним и школским привилегијама, друге народности ће моћи у уставној Турској извојевати себи положаје, који ће бити опасни за нашу националну егзистенцију. Природно је, дакле, да смо ми озбиљно забринути за те наше црквено-школске односе. И како се захтеви наши у погледу тих односа не тичу ни мало основа данашње црквене и школске организације, већ имају за циљ само, да се постигне праведнија примена одредаба, које већ постоје, то је испуњавање њихово лако и не зависи од законодавног тела, већ од административних власти. Ми не тражимо никаква нова права за нас, не тражимо да се у данашњим приликама и нама дају какве особите привилегије, већ тражимо да се оне привилегије, које већ постоје, праведније примењују, да се ми из њих не искључујемо. Срби не смеју да буду изузетак у данашњој Турској, не смеју да буду пасторчад, када су својим понашем и радом показали и доказали да умеју подносити најтеже жртве за добро заједничке отаџбине. Оснивајући своје захтеве на Уставу, који прокламује потпуну слободу и једнакост, ми их саображавамо потпуно начелима, која и данас управљају односима у цркви и школи у Турској. Ако ново стање хоће потпуно да заслужи име уставнога стања, оно мора о нашим захтевима да поведе рачуна.

РЕЗОЛУЦИЈА О ЦРКВЕНО-ШКОЛСКИМ ПРИЛИКАМА ДОНЕТА НА VI РЕДОВНОМ САСТАНКУ

Српска Народна Скупштина, држана у Скопљу, пошто је саслужала извештај Приврем. Централног Одбора о црквено-школским приликама нашега народа и одобрила рад његов у корист поправке тих прилика, изјављује жељу:

1.) да се патријаршијске привилегије, признате грчким Митрополитима, без икаква ограничења простру и на српске Митрополите;

2.) да се у Народној Скупштини у Цариграду поведе реч о примени патријаршијских привилегија на нас Србе и у епархијама где нема Срба Митрополита;

3.) да се у рашко-призренској епархији престане са гањањем учитеља због потврде сведоџаба, пошто је захтев власти у погледу тих потврда неоправдан, јер је у супротности са повластицама патријаршијским;

4.) да се задовољи захтев становништва у велешко-дебарској епархији, који је у исто време захтев целог српског народа у Турској и да се за Митрополита те епархије постави Србин пошто је и православно становништво тога краја искључиво српско;

5.) да се уредба од 1903. г. укине и селима остави да се слободно определе да ли ће примити српског или бугарског учитеља и свештеника.

Новом Одбору ставља се у дужносг да предузме мере да се ове жеље Српске Скупштине што пре остваре.

Српска Народна Скупштина у Скопљу пошто је саслушала разна мишљења о томе шта би ваљало урадити у погледу побољшања нашег црквено-просветног стања, одлучила је да стави у дужност будућем Глав. Одбору:

а.) да се најозбиљније постара да се основна, средњо-школска и стручна настава ставе на што солидну основу;

б.) да се нарочитим правилницима уреди свештеничко и учитељско стање; и

в.) да се постара о оснивању општег црквено-школског народног фонда.

ИЗВОР: 

Српска Демократска Лига у Отоманској Царевини. Манифест-записник-организација„, издање „Српског клуба“, Косовска Вилајетска штампарија, Скопље 1908. г.

Рад народне скупштине отоманских Срба. Од 2. фебруара до 11. фебруара 1909. год“, Издање Прве Српске Штампарије „Вардар“ (Д. Димитријевића), Скопље 1910. г.

Приредио:

Милош Стојковић, КГ5

Српски културно информативни центар СПОНА Скопље