Максим Трпковић (1864 – 1924) био је српски научник, гимназијски професор математике и аутор основних принципа новојулијанског календара, који данас користи већи број православних цркава.

Биографски подаци о Максиму Трпковићу су мало познати. Рођен је 15. новембра (наводи се 1864. као година рођења, осим у Извештају Драгутина Плајела „Двадесетпетогодишњица Београдске реалке“ из 1890, где се наводи година 1865.), у селу Орланци код Кичева, у тадашњој Отоманској Империји (данас Северна Македонија).

У Београд је дошао, већ, као одрастао младић са својим оцем, пекаром, одмах након српско-турских ратова 1876-1878, у којима је Србија извојевала потпуну независност од Турака. У Београду, Трпковић завршава Реалку (гимназију смештену у згради данашњег Педагошког музеја на углу Узун Миркове и Тадеуша Кошћушка), а затим и Филозофски факултет (природно- математички одсек) на Великој школи.

На факултету показује посебно интересовање за астрономију, коју му предаје Милан Недељковић, први професор астрономије на београдској Великој школи, као и оснивач и први управник београдске астрономске и метеоролошке опсерваторије. Професорски испит је положио са највишом оценом из групе „Физика и механика са космографијом“ са темом „Одредба даљине небеских тела“, а након завршетка студија постаје професор математике, физике, космографије и минералогије у Београдској реалки. Током професорске каријере, предаваће и у I, II и IV београдској гимназији, као и у гимназијама у Пироту и Скопљу.

За време окупације Београда у Првом светском рату од стране Аустро-Угарске 1915-1918, професор Трпковић је живео у врло тешком материјалном стању, издржавајући се држањем приватних часова математике, често тражећи помоћ, о чему су писале и ондашње окупационе „Beogardske novine“.

Његови савременици са симпатијама говоре о њему. Ево како га описује Лука Лазаревић („Мали поменик“, 1935): „Професори су га слабо познавали, јер повучен и скроман ретко је давао гласа о себи. Ученици су га много волели, био је међу њима као старији брат међу млађима. Добричина за причу, Макса је у колегији своје школе био мио друг. Изван те колегије мало је познаника имао. Из школе кући; од куће у школу. За своје ученике чинио је и више него што треба.”

Трпковићев миран и повучен живот изузетним је чинила једино наука. Добар математичар, Трпковић се озбиљно бавио решавањем математичких проблема. Први чланак из области астрономије „Нешто о даљинама звезда (некретница) и склопу васионе“ објавио је 1895. године.

Ипак, највећи допринос науци, али и решавању бројних практичних друштвених, црквених, па и политичких проблема, Трпковић ће дати својим решењем календарског питања, којим почиње да се бави крајем 19. века и које ће представљати његову научну преокупацију до краја живота. Питање реформе календара расправљао је с научног гледишта. Чланци његови о том, објављивани у Гласу српске цркве привукли су пажњу научника.

Време, 9. јули 1924.

Трпковић се озбиљно бавио питањима везаним за реформу календара и на тој теми објавио више радова у периоду 1900-1921. године. Његово дело „Православна пасхалија и проверавање датума“ је награђено из фонда „Др Љубомира Радивојевића“ и требало је да се штампа у 14. књизи као академијино издање из средстава за 1914. годину, међутим у току Првог светског рата, рукопис је нестао заједно са другим рукописима у штампарији, а нађен је само један одштампани примерак од осам табака у Српској Краљевској Академији (СКА). Пренумерација издања из задужбине Радивојевића која је извршена 1936. године у Српској краљевској академији (СКА) и то, тако што је као прва књига убачено дело које није из овог фонда, а избачена поменута књига 14, није била оправдана, па је касније поново враћена ранија нумерација.

Сви су му признавали правилност погледа и слагали су с његовим мишљењем о извођењу календарске реформе. С њим су ступали у везу, преко писама, професори са страних универзитета и неки астрономи.У часопису „Revue generale des sciences“ од 28. фебруара 1901. године Ces Tondinide Quаrеnghi пише похвалну критику о Трпковићевом пројекту: „С погледом на циљ који се има постић и, овај пројекат изгледа ми врхунац оштроумља, снажан израз моћи науке, једно право ремек дело“.

Историјат реформи календара

Питање реформе календара било је актуелизовано крајем 19. века из крајње једноставног разлога. 1900. била је година у којој су се грегоријански календар, коришћен махом у католичким и протестантским државама, и јулијански, који се и даље користио у православном свету, па и у Србији, размимоишли за један додатни дан. Разлоге за овај догађај потребно је потражити у историји календара, која је све само не једноставна. Како би се схватио Трпковићев допринос овој научној расправи, потребно је најпре разјаснити суштину проблема и порекла примене различитих календара у свету.

Иако су још стари народи знали да се бројне природне појаве, пре свега годишња доба и дужина обданице, циклично понављају на 365 и приближно четвртину дана, тек је Римско Царство успело да наметне јединствен календар великом делу човечанства. Овај календар, усвојен под Јулијем Цезаром 46. године пре Нове ере, а по њему назван јулијанским, био је заснован на једноставном принципу, који су установили још стари Египћани: свака година има 365 дана, док се свакој четвртој (да би се надокнадила она приближно четвртина дана вишка), додаје један дан. Римљани – тачније, аутор јулијанског календара, Сосиген из Александрије – тако су решили проблем прилично успешно. Толико успешно да ће наредних шеснаест векова велики део Европе и Европљанима познатог света користити овај календар, без значајних потпитања.

Ипак, у 16. веку почињу да се примећују проблеми. Наиме, време потребно Земљи да обиђе око Сунца није тачно 365 дана и шест сати, него отприлике 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди, тако да се сваке преступне године календару додаје цео дан, док би реално требало додати приближно 23 сата, 13 минута и 4 секунде. Тако се на сваких 128 година накупи читав дан вишка у календару – тачније, јулијански календар „жури“ један дан у односу на стваран број окретања Земље око своје осе.

У католичкој цркви су стога почеле да се јављају иницијативе да се календар усклади са астрономски тачним стањем, пре свега због прецизнијег одређивања датума Ускрса. Наиме, тај пројектовани датум се све више удаљавао од пролећне равнодневице, која је, како је одлучено још на Никејском сабору 325. године, представљала основ за израчунавање датума Ускрса.

Звезда, Београд 1. јануар 1900.

Стога је на крају, након многобројних предлога и противљења, прихваћена идеја италијанског научника Алојзија Лилија. Лили је предложио да и даље свака четврта година буде преступна, изузев година којима се завршавају векови (1700, 1800, 1900…), које ипак нису преступне. Изузетак од овог изузетка јесу године дељиве са 400. Зато су, на пример, 1600. и 2000. година ипак биле преступне. Тиме је дотадашње одступање од једног дана на око 128 година знатно смањено, тако да 1. јануар 1900.Лилијев календар одступа од астрономског стварног стања један дан на 3322 године.

Како би се надокнадиле грешке које су начињене у претходних 16 векова, приликом увођења новог календара обрисано је десет дана вишка, који су настао током векова коришћења јулијанског календара. Увођење новог календара спроведено је указом папе Гргура XIII, по коме нови, грегоријански календар и добија име. Овим указом се уводе Лилијеве измене, а, да би се надокнадила дотад накупљена грешка јулијанског календара, након 4. октобра следи 15. октобар 1582. Тако увођењем овог календара настаје разлика у односу на до тада примењивани јулијански од укупно десет дана.

Просветни гласник, 1. јун 1908.

Грегоријански календар је испрва увела католичка црква, а прихватило неколико католичких земаља. Током векова, прихватаће га и друге земље, мада не без отпора. Протестантске земље уводе грегоријански календар коју стотину година након католичких, док православне остају верне јулијанском, не желећи да уведу тај изум католичке цркве, назван приде по једном папи. Тако ће се и у 20. век ући са том неусклађеношћу, с тим да се разлика између два календара у међувремену повећала на 13 дана, захваљујући томе што су 1700, 1800, па и ова 1900. година у јулијанском календару биле преступне, а у грегоријанском не.

Управо тај узрок, тај 29. фебруар 1900, који је постојао у јулијанском, али не и у грегоријанском календару, подстакао је Максима Трпковића да се посвети решавању овог питања, које се, по њему, могло решити на само један начин – стварањем календара који ће бити прецизнији и од јулијанског и од грегоријанског, а који би стога могао да буде прихватљив и за католичку и за православну цркву.

Дело „Реформа календара“ (1900) професора Трпковића

Максим Трпковић тако 1900. године објављује дело „Реформа календара“, засновано на једноставним математичким принципима. Основа Трпковићеве реформе била је у запажању да се, уколико се на 900 јулијанских година одузме седам дана, постиже никад пре достигнута прецизност у виду грешке од свега 2,75 секунди годишње (разлика између грегоријанског и Трпковићевог календара је један дан на 3600 година). Трпковић такође уводи 13 дана, тако да се његов календар у том тренутку поклапа са грегоријанским, али се наредне корекције чине различитим годинама, тако да се ново размимоилажење од једног дана догађа 2000. године.

На овај начин, кашњење тако конципираног календара у односу астрономско стварно стање износило би један дан у 28800 година – скоро десет пута прецизније у односу на грегоријански календар. Трпковић стога предлаже нешто компликованију операцију за израчунавање преступних година на крају векова од оне коју је применио Алојзије Лили. Броју године на крају века одбијају се две нуле, а затим се дели са 9. Преступне су све осим година које приликом дељења дају остатак 0 и 4.

„Овим је постигнута толика тачност, да се већа не може постићи“ – каже Трпковић, који своје прорачуне објављује у Гласнику Православне цркве, а и сами коментари из цркве били су одушевљени – “У питању је решење које је Господ, који се поноситима противи, открио сину православне цркве.”

Ово решење такође је наишло на реакцију широке научне заједнице и Трпковић, обичан гимназијски професор, добија писма и из иностранства, у којима му колеге научници честитају на генијално једноставном побољшању календара. Ипак, ван научног света и подршке појединаца из цркве, овај предлог није посебно примећен. Иако Трпковић током наредних двадесет година објављује мноштво радова посвећених решењу календарског питања, узимајући у обзир све астрономске, математичке, али и црквене и друштвене проблеме који из њега произилазе, потребно је да се околности драстично промене да би неко на високом положају помислио како је Трпковићева идеја применљива у пракси.

Проблем календара у новоствореној Краљевини СХС

Управо таква, драстична промена, настаје завршетком Првог светског рата и настанком нове, уједињене државе јужних Словена. Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца настаје 1. децембра 1918, уједињењем територија од којих је приближно половина претходно користила грегоријански, а друга половина – дотадашње Србија и Црна Гора – јулијански календар. Стога је експедитивно донета одлука да, из разлога апсолутне хитности, за делове државе који су раније користили јулијански календар након 14. јануара наступа 28. јануар 1919. Тако је постигнуто усаглашавање календара на целој територији новостворене државе.

Међутим, црква не уводи ову измену, тако да се, први пут у историји, црквени календар Српске православне цркве разликује од оног који је у службеној употреби у држави. Тиме код просечног верника настаје потпуна забуна, пошто, на пример, Божић од тог тренутка треба да слави 7. јануара по званичном календару, који се подудара са 25. децембром по „црквеном“ јулијанском календару. Сви датуми, који у себи носе одређену симболику, губе је када се службени календар разликује од црквеног.

Примера ради, симболично, последњи дан коришћења јулијанског календара на државном нивоу био је 14. јануар 1919. Тог дана је прослављен Свети Сава, чиме је обележена и годишњица његове смрти 1236. Од наредне године, грађанство ће постепено почети да се навикава на то да се Свети Сава прославља 27. јануара, датума који суштински не обележава ништа везано за њега. Многи кругови у Цркви су сматрали да је оваква бесмислена ситуација неодржива и да је потребно нешто предузети. Црквени оци тада одлучују да се посвете идеји о реформи календара која би била прихватљива и за државу и за цркву. Тај календар није могао бити грегоријански. Тако црква долази до спасоносне замисли – примена Трпковићевог календара уместо грегоријанског разрешила би све проблеме.

Црква се стога 1923. године обраћа Министарству вера са молбом да помогне око увођења новог календара. На државном нивоу, ова идеја је здушно подржана, пошто је размимоилажење у прослављању црквених празника између католика и православаца доводило до практичних проблема у функционисању државних институција, поготово у мултиконфесионалним срединама, у којима неки службеници не би радили на један, а неки на други Божић, Ускрс и остале црквене празнике.

Трпковић-Миланковићев календар на Свеправосалавној конференцији у Цариграду 1923. године

Због жеље да усагласи црквени и лаички календар, априла 1923. Министарство вера контактира једног од највећих српских научника свих времена – универзитетског професора Милутина Миланковића, са предлогом да у име државе, уз представника цркве, митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића, присуствује Свеправославном конгресу који ће месец дана касније бити одржан у Цариграду. Миланковић добија задатак да пред Конгресом изложи Трпковићев календар.

Миланковић прихвата ову понуду и у наредних месец дана студиозно проучава Трпковићев, али и друге календаре коришћене кроз историју, тако да у својим мемоарима детаљно наводи предности Трпковићевих замисли, али их уједно у многим сегментима и критикује, са астрономског и математичког становишта. Приметио је да се период обиласка Земље око Сунца продужава за 1,7 милисекунде на сваких 100 година, услед плимског деловања Сунца и Месеца чиме је додатно повећао тачност календара. Поред тога, Трпковићеву идеју да се календар води идејом да пролећна равнодневица у секуларним годинама (не преступним) пада 21. марта сматра ненаучном, његове аргументе за одабир година које неће бити преступне сматра арбитрарним, док уједно сматра да је грешка што Трпковић није узео у обзир савремена знања о прецизној дужини трајања године.

Ипак, Милутин Миланковић у основи подржава Трпковићеву замисао и пристаје да, по налогу Владе, на Свеправославном конгресу изложи Трпковићев календар, на коме због болести није могао присутвовати сам аутор, професор Максим Трпковић.

Миланковић је на Конгресу православних цркава 1924. године представио реформу календара под називом „Крај јулијанског календара и нов календар православне Цркве”. Правило за одређивање Ускрса није дирано. Дан Ускрса би се и даље одређивао према старом правилу (у односу на пун Месец и јеврејски празник паске, са том разликом што би се дан пуног Месеца одређивао астрономски, а не као што је до тада било према према календару.

После Миланковићевог излагања, конгрес, сазнавши да би на тај начин 2000. године поново дошло до размимоилажења између грегоријанског и новог календара, предлог ипак одбија, тражећи дуготрајније решење. Миланковић тада, уз пристанак митрополита Гаврила, излаже нову идеју: уместо да је потребно да остатак приликом дељења са 9 буде 0 и 4 да година не би била преступна, Миланковић предлаже да остатак буде 2 и 6. Ова проста корекција доводи до тога да, уместо да будуће просте године буду 2200. и 2700, те године буду, као и у грегоријанском, 2000. и 2400.

На тај начин, нови календар постаје практично идентичан грегоријанском све до 2800. године, када ће се тек испољити разлика од један дан између календара. Закључак конгреса био је да се кориговани предлог Српске православне цркве за измену календара прихвати. Календар, чијем су стварању допринели Трпковић и Миланковић добија име новојулијански, а често се код нас назива и „Миланковићевим“.Максим Трпковић је умро 1924. године, недуго након конгреса и убрзо је потонуо у заборав.

Трпковић-Миланковићев календар и Српска православна црква

Овај, Миланковићев календар (тј. календар Трпковић-Миланковић, или реформисани јулијански календар, како се често назива) је до дан данас непревазиђен, према тачности и једноставности примене, у старту отклања недостатак јулијанског календара и усаглашава га са грегоријанским а онда у оба календара уводи додатну тачност. Сви празници би требали да буду усаглашени са новим календаром, Миланковићевим. Разлика између овог и грегоријанског јавља се тек за скоро хиљаду година.

Милутин Миланковић

Ипак, ово, као што је познато, није био завршетак приче о календару у Срба. Наиме, одлуку цариградског конгреса, иако је требало да буде обавезујућа за све цркве, у дело су спровеле:

1923: Естонија

1923: Финска (користе грегоријански календар)

10/23 март 1924: Васељенска (цариградска) патријаршија, Кипарска и Грчка црква

1/14 октобар 1924: Пољска (врло мали број парохија, 2/15 јун 2014 године променили су поново на стари али парохије које су желеле могле су да задрже нови календар)

1/14 октобар 1924: Румунија

1/14 октобар 1928: Александрија и Антиохија

7/20 децембар 1968: Бугарска

Са друге стране, руска, грузијска и јерусалимска патријаршија, као и Света гора, одлучиле су да не испоштују одлуку конгреса. Разлога за то је било више, али у основи је био страх од појачања утицаја католичанства и унијаћења, пошто је временом разлика у календарима почела да се схвата као један од показатеља различитости католичанства и православља. Такође, у Русији непосредно по Октобарској револуцији, нова комунистичка власт је укинула јулијански и увела грегоријански календар. Стога се у руској цркви у егзилу питање очувања јулијанског календара сматра значајним показатељем отклона од нове, антиправославне власти.

Милутин Миланковић

Српска црква, иако је сама предложила увођење новог календара, у својим редовима такође наилази на отпоре. Трпковићев предлог се сматрао у довољној мери различитим од грегоријанског да се црква не би могла оптужити за унијаћење и индиректно увођење „календара названог по папи“. Миланковићев предлог, који је практично изједначио календар са грегоријанским до 2800. године, схваћен је, међутим, од многих црквених великодостојника малтене као јерес.

Стога Српска православна црква, након колебања и у немогућности да донесе коначну одлуку, заузима став да неће променити свој календар све док по том питању не дође до сагласности свих православних цркава, под тиме пре свега подразумевајући пристанак Руске православне цркве. До те сагласности ни данас није дошло.

Улица у Београду – дуг српском великану из околине Кичева

Прошло је дуже од једног века од увођења грегоријанског календара у Србији – наравно, ова годишњица је, као и све у вези са календарским питањем, помало чудна – конкретно, дани од 15. до 27. јануара 2019. јесу сто година удаљени од дана којих у званичном календару у Србији није било.

Стога је подсећање на Максима Трпковића начин да се достојно обележи ова чудна стогодишњица – стогодишњица проблема који су Трпковић и Миланковић покушали да реше на елегантан и генијалан начин, решењем које данас примењују многе друге православне цркве, али не и српска, чији су верници били.

Од 2004. године, дотадашња улица Смедеревски пут, 4. прилаз, која се налази у Калуђерици и излази на Смедеревски пут, носи назив Улица Максима Трпковића.

Приредио:

Милош Стојковић КГ5,

Српски културно информативни центар СПОНА – Скопље

https://www.facebook.com/imenarbeogradskihulica/posts/1323859584423934

http://static.astronomija.org.rs/astronomija/11/kalendar.htm

https://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2009&mm=09&dd=21&nav_id=382703

https://pescanik.net/kalendarsko-pitanje/http://www.burgic.com/wordpress/%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5/%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B8/https://www.svetnauke.org/15825-13-januar-srpska-nova-godina