Он је био, како је поводом његове смрти објавио Матија Бећковић, „Иво Андрић који је одбио да одрасте” – преноси Политика, у тексту Живадина Митровића: Једно сећање на Душка Радовића – Увек је било оних који су га нападали без разлога
Навршило се сто година од рођења Душка Радовића, песникa, новинарa, писца, мислиоца и сваштара. Радовић је био оличење доброте и поштења; и велики борац за истину, како уметничку, тако истину уопште. Није подносио глупост и непоштење. Сходно тим карактерним особинама, Душко је у свим редакцијама у којима је радио оставио дубок траг. На Телевизији Београд емисијом „На слово на слово”, која је и данас непревазиђена. Сетимо се његовог „Полетарца” (дечјег листа) и чувене „ТВ куварице” у тандему с Душаном Петричићем, затим емисије на Студију Б „Београде, добро јутрo”. То је довољно, мада има још тога у његовој биографији што говори о његовој посебности.
Емисија „Београде, добро јутро” врло је брзо стекла велику популарност јер је свако јутро на радију изговарао афоризме које је долазећи на посао или двогледом посматрајући Београд с врха Београђанке уобличио у оно што је било најзанимљивије тог јутра у Београду. Његова вештина поетизовања уоченог и духовити тон исказа толико су се допали слушаоцима да је емисија понављана у поподневним часовима за оне који то нису могли да чују ујутро.
Те Душкове духовите опсервације, које је сваког јутра саопштавао слушаоцима у краткој форми која није трајала дуже од пет до седам минута, убрзо су почеле да интригирају и људе ван територије чујности Студија Б. Касете с тим емисијама тражене су тих дана од Загреба, преко Сарајева до Титограда. У тим кратким емисијама Радовић је на духовит начин обележавао мане политичара и јавних делатника, а и ружне навике суграђана. Тада, а често и сада, ту врсту критике моћни људи, нарочито у политици, нису примали са симпатијама, штавише понекад су тражили да се оно што је преподне емитовано не реемитује у поподневним сатима. Те интервенције Душкова правичност тешко је подносила. Његов правичан однос према послу и професионални морал доводили су га понекад до очајања нарочито онда кад би се догодило да његове жаоке не буду емитоване у поподневним сатима, другачије речено – бивале скинуте с програма. Радовићева доброта и памет одликовали су све његове послове, од литературе до новинарства. Душко Радовић је у емисијама „Београде, добро јутро” био савест града, а његови духовити и добронамерни искази су у већини случајева имали и литерарни призвук.
Њега моћници нису остављали на миру, па је бежећи од њихове осионости одлазио из редакције у редакцију. Душко Радовић је, како ми је говорио у тренуцима заједничког седења и разговора, имао проблема с људима у власти. Од прве редакције, оне југословенског листа „Пионир”, у којој је био запослен, имао је прве проблеме. Већ после неку годину излажења листа за децу редакција је покренула и први стрип. Одмах по изласку тог броја био је позван у комитет омладине, где му је омладински функционер дрско одбрусио: „Шта ово значи, је л’ смо се договорили да после рата нема стрипа?” Наравно, никад се нико о томе није договарао. После неколико година поменути функционер је постављен за директора рото-романа и стрипова у издавачкој кући у Новом Саду. У једним новинама за децу, које је уређивао Душко, направили су такмичење из математике с наднасловом „Два ритера” исписаним готичким словима. Одмах је био позван у комитет и, ако ме сећање не вара, Вида Томшич га је питала одакле сад ова немачка слова. Ми смо Немце победили и ова слова могу да изазову непријатна осећања.
Непријатности је доживљавао у свим следећим редакцијама у којима је радио. Увек је било оних правоверника који су га нападали без разлога, од Телевизије Београд, листа „Полетарац”, до мучног скидања с програма Студија Б. Неколико месеци после скидања с програма Студија Б Радовић је дошао да ме посети у Париз, где сам тада живео. Био је гост петнаест дана. За то време сместио сам га у кућу архитекте Велизара Радовића. Велизар га је одмах прозвао стрицем. За време дружења и боравка у Паризу Душко је позивао моју супругу и кћерку. Отишао би с њима до Ајфелове куле, купио улазнице за њих и сачекао да се попну и врате с врха Ајфеловог торња. Тако их је водио на неколико места којих се ја више и не сећам, а у ствари он је обилазио места на која је водио свог сина Милоша кад је с њим боравио у Паризу, а када је Милош имао година као и моја ћерка тада.
За време Душковог боравка у Француској издвојио бих само још један детаљ. На позив Душана Савића отишли смо у Лил, где је он у то време играо, заједно с Бором Приморцем. За време тог боравка Лил је добио метро. Метро је био софистициран, тако да се кретао самостално без возовође. Душко је ушао у први вагон, тамо где би обично седео возовођа. Возао се неколико кругова том линијом. Питао сам га зашто толико времена проводи у том метроу. „Ваљда знаш да је мој отац био железничар”, рекао је.
На стогодишњицу рођења објављена је књига „100 година Душка Радовића”, коју је приредила Зорица Хаџић. Колико год књига буде објављено о Душку Радовићу тешко ће се докучити вештини његовог карактера и талента. Он је био, како је поводом његове смрти објавио Матија Бећковић, „Иво Андрић који је одбио да одрасте”.
Како је Душко замишљао споменик Змају
У Паризу је умео да седи поред фонтане Стравински, која се налази код Бобура. Реализовали су је вајари Ники де Сен-Фал и Жан Тенгели. Реч је о скулптурама срца налик на лицидерско, шарене змије, слона и других предмета, из којих је прскала вода, а код фонтане је било увек много деце. Кад сам га питао зашто толико времена проводи поред те фонтане, одговорио ми је: „Тако сам ја замишљао споменик Јовану Јовановићу Змају, а они су хтели да направе скулптуру. Стајаћа фигура Јована Јовановића Змаја.” Искористио бих ову прилику да кажем, уколико Београд било какав споменик подиже Душку Радовићу, нека то буде игралиште на коме ће деца са задовољством боравити. У сваком случају, уколико ћемо поштовати Душкову жељу, такав споменик би морао да буди дечју знатижељу.
