У књизи „Историја тумачења Старог завета” митрополита Амфилохија дат је пресек тумачења Светог писма Старог завета кроз векове

Једна од најранијих књига митрополита Амфилохија, „Историја тумачења Старог завета”, недавно је објављена већ као четврто издање издавачке куће „Јасен” из Београда. У књизи је дат пресек тумачења Светог писма Старог завета кроз векове. Ова књига је, уствари, један зборник студија који је намењен студентима друштвених наука и њим су обухваћени типови тумачења који су својствени древном јудаизму и самом хришћанству на Истоку и на Западу. Основни циљ јеврејског тумачења јесте да покаже значај речи божије за живот. Оно наглашава објашњење једног текста другим текстом. Касније, јеврејска заједница почиње да употребљава и хеленистичке методе тумачења, користећи се философским идејама, али примарни смисао разумевања је испуњавање закона којим се утврђује однос између Бога и човека . Рабински списи (мидраш) наглашавају значај моралног усавршавања. У том контексту, Свето писмо се не истражује ради задовољења радозналости већ да би се утврдило како га примењивати у свакодневном животу.

Новозаветно тумачење Светог писма је указивање на месијанску нит која се провлачи кроз све списе Старог завета. Митрополит Амфилохије каже: „Хришћанско тумачење се заснива на оствареној нади а јеврејско је још увијек у ишчекивању остварења те наде.” Митрополит помиње и апостола Павла, који нам говори да је јеврејско тумачење превазиђено Христовим доласком. Дубљи смисао старозаветног откривења је дух који оживотворава, а закон је само наш педагог за Христа (Галатима 3, 24). Апостол Павле у основи следи алегоријски пут налажења смисла текста, али се не удаљује ни од историчности и конкретности типолошког метода, објашњава Митрополит у својој студији (стр 18)

У књизи је истакнута древнохришћанска егзегеза (тумачење)  раних апологета, Јустина Философа и Мелитона Сардског. Као битан писац помиње се и Иринеј Лионски, који је тврдио да је Стари завет потврда хришћанског откривења. Као значајне установе, центри старог света, александријска и антиохијска школа, по митрополиту, трајно су допринеле дефинисању принципа хришћанског тумачења Светог писма. Антиохија је под утицајем Аристотела развијала метод дословног тумачења, а Александријска егзегеза је више следила Платона и алегоријски метод. Тамо где је тешко типологијом и буквално објаснити текст, почиње да се примењује алегоријски смисао. И по једној и другој школи, нпр. све старозаветне жртве су праобраз Голготске жртве. Праобрази крштења и евхаристије су: прелазак преко Црвеног мора и мана у пустињи на путу за Обећану земљу. Против крајности и једне и друге школе писали су Кирило Александријски, Атанасије Велики, Јован Златоусти и др.

Митрополит помиње и приступ Блаженог Августина, који учи да историјско-дословни смисао мора бити у сагласности са догматским смислом. Као најбоље примере разумевања метода тумачења Светог писма, митрополит наводи дела кападокијских отаца 4. века, Василија Великог и Григорија Богослова. Писци у смислу примене дословног и алегоријског тумачења јављају се и касније. Познати су Максим Исповедник и Јован Дамаскин. Велики значај митрополит даје нарочито Св. Симеону Новом Богослову (949‒1022). Св. Максима сматра носиоцем теологије опита (мистичке теологије). За Симеон  истинско богословље се заснива на боговиђењу. Богословље (тумачење) је мудрост дарована од Духа Светог. Као важног писца митрополит наводи и Николу Кавасилу, који каже да Стари завет и његово читање на литургији подстиче на врлину (стр. 64).

У истраживањима ове важне теме, тумачења светих списа кроз векове, митрополит је представио своја запажања о писцима на  средњовековном Западу, издвајајући учење Томе Аквинског и његових следбеника. Митрополит помиње и писце који су се после пада Цариграда у условима ропства бавили богословљем на начин да очувају континуитет цркве. Као даровитог беседника наводи Козму Етолског (1714‒1779), који је духовно израстао на предањима Свете Горе. У својој књизи, митрополит је једно поглавље посветио теми егзегеза Старог завета код православних Словена (стр. 89). Он примећује да се у том времену код Срба највише цитирају псалми Давидови. У монашким круговима Псалтир је био омиљена књига. У том периоду посебна пажња је посвећивана  тумачењу Шестоднева и Књиге о Јову.

Касније, у деветнаестом веку, долази до нових интересовања, која су садржајнија али и површнија. Тај период митрополит је изложио у завршном поглављу књиге, где наводи Филарета Московског, који подвлачи значај Светог писма, али не у смислу његове самодовољности већ истиче и значај предања. Као пример здравог односа према библијском откривењу, митрополит помиње и песника Његоша и његово дело Лучу Микрокозма. Уз њега истиче и значај Вука Караџића и Ђуре Даничића. Своју књигу митрополит закључује поглављем о двадесетом веку, где истиче улогу наших теолога, Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, чији су списи пример синтезе свих ранијих примена тумачења Светог писма.

Уз студију „Историја тумачења Старог завјета” објављен је и спис „Премудрости Соломонове” на грчком и српском језику. Превод и предговор урадио је митрополит Амфилохије, који су први пут објављени као засебно издање док је био епископ Банатски.

Свештеник