Орменија, место погибије Јована Угљеше 26. септембра 1371. Архива Кириаки Фотиаду. фото дроном: Григорис Салцидис.
Митрополија Дидимотике, Орестијаде и Суфлије поводом погунулих у бици на Евросу или Марици или Орменију извршилаје помен у недељу 25 септембра у 10 часова у парохијском храму Светога Георгија у Орменију. Помен је служио Његово преосвештенство Митрополит Дидимотике, Орестијаде и Суфлије Господин Дамаскин.
Фреска Јована Угљеше у параклису Светих Бесребреника у манастиру Ватопед
Поподне истога дана око 19.00 часова, у великој сали епископије Орестијаде (која се налази до митрополитског храма Светих Теодора), била је уприличена пригодна беседа од главног секретара Свештене заједнице Свете Горе оца Козме Симонопетрида на тему: „Јован Угљеша мученик Орменија“.
Предавање је одржано благословом Игумана Манастира Симонопетре али и великим трудом отаца из Манастира Јустина Јеромонаха и Нифона,и академика Гојка Суботића који припремају специјално издање поводом ове теме. Господин Суботић је проучио у свој дубини живот и дело Јована Угљеше и његову породицу и показао је велику марљивост у осветљавању његовог етоса у српској јавности.
У својој беседи монах Козма је говорио о изузетној личности, духовности, мученичком етосу, богољубљу Јована Угљеше и многим аспектима његовог многоструког доприноса Грчкој Цркви и држави али и Светој Гори.
На почетку предавања је описао најосновније податке из биографије Јована Угљеше, његово порекло из Херцеговине, његов брак са Јеленом и прерану смрт њиховог малог сина Угљеше Деспотовића који је имао само 4 године. Навео је место његове сахране у гробници саборног хиландарског храма односно у припрати где су били и земни остаци његовог деде. Овај гроб је постављен између припрате и северозападне стране храма (брода) Цркве, где је изображена Пресвета Богородица Пелагонитиса као што је такође случај и са гробом кесара Војихне. Десно до гроба малог Угљеше постављена је са обе стране насликана литијска икона са насловом Богородица „Косиница“ из Манастира Икосифинисе код брда Пангаион у пределима Драме, са којим је имао духовне везе Јован Угљеша. На другој страни иконе насликано је Распеће и ова икона названа је „Пресвета Богородица црквењака“ која је названа тако након чуда која је учинила Богородица.Наиме Богородица је ударила шамар црквењаку који се олењио и није водио рачуна о кандилу које се гасило због честог дувања ветра. Предање говори да је Угљеша даривао ову икону манастиру да буде поред гроба његовог сина на коме би непрестано горело кандило.
Након сахране малог Угљеше супруга Јована Угљеше Јелена даривала је такође манастиру Хиландар двострану (диптих) Панагију, која на једној страни је имала две дуборезане иконе од дрвета, док је друга страна била обложена металом. На овим металом, Јелена је заповедила да се изгравира плач посвећен њиховом сину на средњевековном српском језику, преко којег се види Јеленин песнички дар и њена осетљива и нежна душа. Веома је могуће да су две иконе начињене дуборезом дар серског Митрополита Теодосија који је уручио малом Угљеши при његовом крштењу. Митрополит Теодосије је био бивши ватопедски монах.
Повеља Јована Угљеше у манастиру Симонопетра
У наставку наводи се како је Угљеша изгубио и рођену сестру Јелену удату за српског племића Николу Радоњу и две његове братанице због куге која је владала у околини Сереса. У њихову част саграђен је параклис Светог Николе при саборном храму манастиру Светог Претече у околини Сереса у коме су сахрањени. На данашњем празном гробу исписан је епитаф са именима Угљешине сестре и две њене ћерке. У центру гроба је једна икона Пресвете Богородице Елеуседок лесво и десно је надгробни натпис и једна друга икона Пресвете Богородице у молитвеном положају према Богомладенцу Христу. На лунети северних врата припрате сачуван је ктиторски портрет који према проучаваоцима припада монаху Атанасију Масгиди или Деспоту Сереса Јовану Угљеши. Највероватније ради се о лику ктитора параклиса Светог Николе, Николе Радоње, односно монаха Романа-Герасима, који је касније постао нови ктитор (обновитељ) Манастира Светог Павла на Светој Гори, у коме се и упокојио 1399. године.
Залечење раскола
На јесен 1365. године Јован Угљеша прима власт над Серском облашћу наслеђујући удовицу Стефана Душана Силног Јелену, која се замонашила под именом Јелисавета, примајући титулу Деспота. Како се наводи у предавању, најзначајније дело шестогодишње владавине Јована Угљеше јесте његов успешан покушај да уједини Српску Цркву са Васељенском Патријаршијом. У документу који је издао у марту 1368. године Јован без устезања изражава спремност да не жели да настави неправду коју је починио његов претходник Душан, већ је желео да обнови канонски поредак, признајући сва права Васељенског трона. После одређеног чекања, Васељенски патријарх Филотеј Кокинос одговара Угљеши пријатељским тоном и издаје патријаршијски акт којим се две Цркве уједињују који је издат у мају 1371. године и на овај начин раскол се залечио. У овом акту патријарх назива Угљешу: „човека разборитог и доброг, човека са манирима и чистом савешћу, у коме се настанио непрестани страх Божји. Премда је био на власти само 6 година, оставио је велики траг у историји области којом је владао као прототип благочестивог, верника,ујединитеља и мудрог (прозорљивог) владара.
Показатељ његове благочестивости јесу дарови којима је даровао манастире Свете Горе. Тако на ширем подручју поседа манастира Ватопед Јован Угљеша је подигао болницу. На источним крајевима манастира обновио је тробродни храм Светим Бесребреницима. Храм је био осликан изузетним фрескописом, савременим мотивима, дакле око 1370. године међу којим посебно се издваја чудесан и раније изображен лик Светог Григорија Паламе. Ова фреска је насликана након само мало година од упокојења светог 1359. године и одаје природне карактеристичне црте светитељевог лика односно какав је био у реалности. Ово изображење светитеља је повезано са његовим затворништвом у манастиру Ватопед, али и са присним односима Јована Угљеше са кругом исихаста конкретније са биографом светитеља Светог Григорија, Филотејем Кокиносом, са монахом Исаијом исихастом и са митрополитима Серским Јаковом и Теодосијом ватопедским. У припрати храма новијег слоја (XIXвек) фреска изображава Јована Угљешу како држи копију храма са натписом: „прилог слуге Божијег најблагочестивијег деспота Јована Угљеше“. Такође манастиру Ватопед је даровао скупоцено иконописано јеванђеље из доба Комнена, као што сведочи изгравиран натпис са металном облогом из 1844. године на коме пише: „Јован благочестиви Деспот Угљеша“. Шта више манастиру Ватопед је посветио (оставио) у наслеђе 15 јануара 1365. године манастир Пресвете Богородице Пећинице, у Мелнику, и српском повељом Метох из Ланзе, из области Рендине. Такође Јован је био ктитор болнице манастира Есфигмена на југозападном делу.
Други ктитор након преподобног Симона мироточивог
Најсигурније један од најбитнијих његових дела на Светој Гори јесте свакако изградња манастира Симонопетра који до тада је био манастирчић. До данас у овом манастиру Јован Угљеша се помиње као други ктитор након преподобног Симона мироточивог. Сваког 26. септембра у години служи се помен у његову част, као ктитору. Поводом овог његовог великог дела издао је повељу која се чува у патријаршијској документацији (официјалној администрацији) из 1623. године патријарха Кирила Лукариса. Након овог његовог дела манастир Симонопетра је постао официјални манастир у реду са осталим великим манастирима и као такав је до дан данас дакле пуних седам векова.
Што се тиче његовог доброчинства везаног за Свету Гору није се засуставио само на изградњи Симонопетре већ је затражио од Прота и Свете Епистасије да му се уступи манастирчић из Макре посвећеном Св. Николају како би га обновио и оспособио да у њему станује када би посећивао Свету Гору. Данас је сачуван само доњи део Пирга манастира који служи као гробни параклис Манастира Кутлумуша коме и припада. Такође Кутлумушу је даривао иметак из Серске области, а такође значајни су и његови дарови манастирима Хиландару и Светом Пантелејмону.
Такође Јован Угљеша је успео у областима у којима је владао да успостави хармоничан суживот бројнијег грчког становништва са словенским живљем, и да отклони проблеме који се обично јављају између ова два живља. Грчки језик је био владајући у његовој администрацији и судству, примењивао је византијско право, задржао је Грке на кључним државничким положајима док је у свему (црквено-друштвеним уређењима) употребљавао византијски типик. Налазимо се дакле у епоси исихазма, у којој националност се превазилази јединством у Христу које као предуслов природно има јединство вере. Угљешина велика љубав према Светој Гори и монасима била је плод његове духовности коју је стекао бесплатно али која је праћена великим болом и невољама, губитком најближих и највољенијих његових лица, кроз ношење (подизање) Крста Господњег.
У наставку предавања монах Козма је описао спољашњу опасност Угљешине Деспотовине односно продирање Турака на Балканско полуострво и њихово освајање 1365. године града Комотини. Објашњава које је све последице проузроковало турско надирање односно мењање црквено политичких уређења у областима Угљешиног владања и реакција Васељенске патријаршије ради успостављања редовног црквеног живота. Угљеша 1371. године преузима власт над Комотинијем и на тај начин даје могућност Васељенском патријарху да размишља у правцу да постави Митрополита у Комотинију. Угљеша размишља да покрене крсташки рат против Турака како би ослободио Тракију. У том смислу Ватопеду ја даровао рибњак Светих Теодора на језеру Пору. Такође Ватопеду дарује и једну златну Панагију са моштима Светог Јакова Персијанца обложеном златним плочицама. Натпис на задњем делу Панагије нам открива да крсташки рат који је планирао да организује има своје духовне а не светске (политичке) мотиве, и истовремено нам показује утицај његове супруге Деспотице Јелене да донесе такву одлуку. Конкретније, на натпису се налази део кондака Светог Јакова Персијанца у коме се каже: „Уверивши те твоја стрпљива супруга и уплашивши се Страшнога Суда, безбожне законе и страх си презрео, Свети Јакове, и показао си се као славни мученик, по телу резан као грана“. Паралелизам Јована Угљеше са Светим Јаковом Персијанцем је више него очигледан. Као што је познато, Свети Јаков се одрекао Христа и прихватио да живи на двору Персијског Цара Издигерда у великом луксусу. Његова жена и мајка које су биле вернице прекинуле су сваку везу са њим и разобличили га што се одрекао Христа. Након овог догађаја Јаков је решио да се покаје, исповедио пред царем Христа и скончао свој живот мученички тако што су му секли део по део тела и на крају су му одсекли главу. На исти начин и Јован Угљеша подстакнут од своје верне супруге да подигне против Турака крсташки рат и да страда у том рату и постаје мученик за Христа као што је то био и Свети мученик Јаков. Тако Јован је био убеђен од његове супруге, и уплашивши се Страшнога Суда, побеђује безбожничке законе персијске и страх. Веома је битно нагласити да је Јелена по мајци била Гркиња и веома образована жена тако да је код грчких историчара тадашње епохе могла прочитати да се Турци називају и Персијанци. Такође Јован Угљеша посећује и манастир Велику Лавру којој даје право ловљења рибе, у Виварима „Великог Цара“ на језеру Пору.
Монах Козма описује и одређене догађаје пред битку на Орменији и топокушај Угљеше да опколи Адријанопуљ. Евентуално освајање Адријанопуља од стране Угљеше ојачале би хришћанске снаге тако да Јован Палеолог не би очекивао спас своје Империје са Запада већ би се ослонио на остале православне народе на Балкану као што је предлагао Патријарх Филотеј Кокинос. Крах Угљешине војске се десио 26. септембра који описује монах Исаија у прологу на превод Светог Дионисија Аеропагита са грчког на српски језик. Наког Угљешине погибије његова супруга деспотица Јелена у кратком временском добу изгубила је читаву породицу, оца, сина и супруга. Након погибије њеног супруга долази у Солун са њеном мајком Евпраксијом и наручује израду уметнички веома добро израђене двостране иконе Пресвете Богородице из Поганова. На једној страни су изображене ликови Богородице Прибежиште (тужних) у једном ставу туге, и Светог Јована Богослова и између њих натпис-посвета: „ЈЕЛЕНА У ХРИСТУ БОГУ ВЕРНА ЦАРИЦА“.
Овај избор њен уопште није случајан: „Солуњанка“ Богородица прибежиште тужних је изабрана да јој буде буде прибежиште у њеној великој тузи и немиру који је наступио након смрти Јована Угљеше, а Св. Јован Богослов као светитељ је изабран зато што је био заштитник њеног мужа и пошто је на дан Св. Јована Богослова погинуо. Ово тумечење је потврђено од стране симонопетријске традиције која се током векова изгубила по којој се служи помен ктитору Јовану Угљеши на дан Светог Јована Богослова (26. септембра) сагласно светогорском етосу да се служи помен ктиторима, осим на дан славе манастира, и у дан патроног светитеља њиховог.
Симонопетра након Угљешиног грађевинског подухвата, слика воденим бојицама из 1837. године
Са друге стране иконописац је насликао визију пророка Језекиља и Авакума као што је изображена на мозаику апсиде олтара манастира Латоме, где је Јелена често одлазила, на којој Спаситељ по Други пут долази на земљу. Овај тематски одабир је јединствен у историји византијског иконописања. Данас се ова икона чува у Софији у крипти Светог Александра Невског.
Чудесна је такође сличност између Богородице прибежиште тужних на двостраној икони из Поганова, са ожалошћеном ученицом Господњом Св. Маријом Магдалином која је изображена на покретној двостраној икони Манастира Светог Претече из Сера, из друге половине XIVвека. На једној страни је изображено Скидање Христа са Крста а на другој Пресвета Богородица Одигитрија на жалост у великој мери оштећена. Ова икона показује веома велике сличности са оном из Поганова јер Богородица прибежиште тужних је скоро иста са ожалошћеном светом Маријом Магдалином са иконе Скидање с Крста. Сасвим је сигурно да су обе ове иконе су израђене у истој радионици у Солуну, највероватније када је Јелена након битке на Орменију отишла у Солун.
Истовремено ова икона доноси једну новину која је оригинална: Света Марија Магдалина се издваја од остатка представе, подражавајући тип ожалошћене Пресвете Богородице иконе Распећа храма Светог Николаја Орфаноса из Солуна из прве половине XIVвека, која се данас чува у атинском византијском музеју, и управо њу је имао у виду иконописац када је сликао Св. Магдалину. Такође по први пут видимо Свету Марију Магдалину обучену као монахињу, и овим је по мишљењу проучавалаца иконописац хтео да представи ожалошћену царицу Јелену која је туговала за својим вољеним лицима, која је највероватније већ била обукла монашку ризу под именом Ефимија. Иконописац видимо да користи Пресвету Богородицу ожалошћену испод Крста како би на основу овог узорка насликао Свету Магдалину и на тај начин је издвојио од осталих свештених личности са представе Скидање с Крста. С друге стране представа Свете Марије Магдалине у монашкој одећи јесте једна очигледна новина јер Света Марија Магдалина је представљена по узору на монахињу Јефимију. Од саме царице сачуван је скупоцени Епитаф, који се чува данас у Манастиру Путна у Молдавији, са натписом-посветом: „+Помени Господе душе слушкиња твојих царице Србије монахиње Евпраксије са ћерком царицом Србије монахиње Јефимије“. Касније монахиња Јефимија да ће отићи на двор Светог цара Лазара, хероја Косовске битке у манастиру Љубостиња. Након мученичке смрти Светог Кнеза на Косову 1389. Године извезла је вео (покривач) који и до дан данас покрива гроб Светог Кнеза Лазара.
Иницијатива за канонизацију Јована Угљеше за светитеља
У свом епилогу монах Козма напомиње неколико веома битних чињеница које нам пружају прилику да у сасвим другом светлу видимо лик Јована Угљеше. Како наводи: „и поред тога што се не ради о неком грчком јунаку царске породице, и поред тога што је имао један неславан крај, и поред тога што је у Србији скоро заборављен, и поред тога што је недавно у Грчкој био оклеветан, не престаје да буди узвишене осећаје становника области у којој је владао“. Веома је интересантан податак да иницијатива за канонизацију Јована Угљешу за светитеља није потекла од монаха већ од једног од мештана, господина Аргира Параликидиса. Као што говори Св. Николај Велимировић у својој беседи о Мироносицама да не постоји чеднија љубав од оне према усопшима. Ова чедна љубав и велики интерес мештана Евроса према једном великом непознатом човеку, Деспоту Јовану Угљеши који је окупио све присутне на предавању монаха Козме јесте доказ о светости Јована Угљеше.
У наставку монах Козма наводи да код монаха Симонопетре као уосталом и код митрополита Орестијаде постоји велика увереност о светости Јованове и овај осећај је дубок, и нема потребе да га неко споља учвршћава као што то бива често у другим случајевима. Јер светост се не мери људским критеријумима нити се чествује студијама и подацима, већ пре свега је духовно искуство. Опажа се животом у Христу којом живи светитељ са пуноћом читаве Цркве. О Јовану не можемо наћи неке податке које нас очаравају, ипак једно јесте сигурно, да када неко мистичким путем заједничари са њим осећа искуствено његову светост.
Међутим, монах Козма наводи да постоје и историјски докази о његовом светитељству: његово успешно владање и залечење раскола између Цркава, његова наднационална политика, даривање Свете Горе и грађење одређених манастира, његово поштовање према црквеној јерархији и према монасима, његов мученички етос.
Предавање се завршава уверењем монаха Симонопетре да је дошао час да се потврди већ постојећа реалност светости Јована Угљеше и да овај чин неће закаснити већ да ће ускоро монаси Симонопетре уместо помена, молитвено се обраћати Јовану Угљеши као светитељу за своје спасење. Тако ће и митрополија Орестијаде добити другог светитеља владара поред Светог Јована III Ватаца.
Превод са грчког
Н.С.
