BEOGRAD, 12.05.2006. Kafana Grmecc, zatvaranje. Konobar sa fotografijom kafane iz 1938. godine. foto: PETAR PAVLOVICH/POLITIKA

Слабије је познато да је кафана „Грмеч” у Македонској улици, чувено треће теме београдског „бермудског троугла”, иначе проказана као омиљено свратиште новинара „Политике”, али и песника, сликара, глумаца, локалних занатлија, доконих таксиста, понеког академика, љупких дама, прикривених пијандура и осталог пристојног света, дала немерљив допринос образовању!

Ко зна ко је одлучио да се тај податак склони од одувек чедне јавности, али дошло је време да се скине непрозирни вео „строге поверљивости”.

Пивница “Код Мусе” (Фотофокументација Политике)

Када је госн Лазић у тадашњој Поенкареовој улици отворио пивницу „Код Мусе”, средином тридесетих година прошлог века, и добронамерни су сумњичаво вртели главама. У улици су, наиме, већ столовала 24 слична свратишта па је његов посао с кафаном свима личио на самоубилачку авантуру. Срећом, преварили су се. А зашто – следи.

Културном уздизању Мусине пивнице највише је допринео саркофаг с покојником, неким римским центурионом, и са очуваним комадом сакралног накита, који је ископан иза зграде током радова на преуређењу дворишта у кафанску башту, што је објављено у „Политици” са пратећом илустрацијом.

Речена пивница је прегурала окупацијско безнађе и у комаду дочекала ослободиоце, који су јој у револуционарном заносу променили и „власничку структуру” и назив, па је Муса постао гоља, а кафана добила име „Грмеч”.

Уз угледне а веселе госте, епска дружења и понеки скандал, то је било све што се знало о овом свратишту. Онда је из непрозирних дубина изронило нешто што су актери тог случаја, а реч је о ученицима Прве мушке гимназије, матурантима из 1947. године, покушавали да забораве или макар да сакрију од знатижељних потомака и злобног комшилука.

Од 113 дечака који су се 1939. године уписали у најстарију београдску гимназију, само се њих 19 затекло на обележавању шест деценија од матуре – док седму нису ни заказивали – а последњи је отишао за вршњацима недавно па и нема живих сведока, али преживела је њихова тајна. Да је било правде, не би било ни мистерије, а госин Муса би одавно добио две мермерне плоче: у прочељу кафане и у холу Прве београдске гимназије.

После кратког Априлског рата официри Вермахта су за потребе окупационе војске и њихових пратећих служби у Београду конфисковали и испразнили многа здања, а међу њима и нову зграду Прве мушке гимназије, тик уз подједнако нову Цркву Светог Александра Невског, на Дорћолу, како би у њој сместили касарну неке важне јединице и њену команду.

Тако су се варошки дечаци силом прилика преметнули у ђаке пешаке. Сељакали су се од немила до недрага без роптања, јер могло их је заскочити исто зло какво је задесило Београдски универзитет, да им окупациона власт не само отме, већ и позатвара све гимназије и забрани школовање. А сила бога не моли… нити га се плаши.

Прво уточиште нашли су у Основној школи „Вук Караџић”, одакле су прешли у просторије Грађанске школе у Дринчићевој, па у Пету мушку… да би цео пети разред 1944. године похађали у чувеној пивници „Код Мусе”, за кафанским столовима уместо у скамијама.

Тако су под морањем применили искуство „учења кроз шетњу и разговор” Аристотелове парапатетичке школе, али са полицијским часом, са рацијама и повременим бомбама. Упркос томе, из те генерације је поникло мноштво угледних људи, интелектуалаца, писаца, музичара и спортиста, а Боган Смиљевић је чак и пензију дочекао предајући ђацима у „сопственој” гимназији.

Због окупацијске беде с несташицом хране и огрева школске године су им трајале по шест месеци, а једино је у Мусиној пивници настава потрајала нешто дуже јер су понекад, кад загуди, могли да се огреју крај пећи бубњаре.

Када је Пера Законовић, један од матураната те генерације, пре четврт века крочио у „Грмеч”, стигле су га успомене а издала суза, па је забринуто радозналом сину свог исписника и гимназијског друга за кафанским столом поверио ову причу… не слутећи да се дете одметнуло у новинаре, те да ће је кад-тад објавити.

Милош Лазић (Политика)