Михајло Пупин, како је сам рекао, жртвовао је велики део своје академске каријере да би помогао Србији и српском народу током тешког периода балканских ратова и Првог светског рата. О њему су писали да је успех приписивао „инспирацији своје мајке и институцијама земље која га је усвојила.“

Михајло Идворски Пупин био је светски познат научник који је понео бројна признања и почасти. Члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије, почасни доктор на 18 универзитета… Објавио је 34 патента, а најпознатији је по Пупиновим калемовима.

Док је Пупинова академска и проналазачка каријера и за време његовог живота и после њега била увек предмет дивљења, констатује Алекса Бољановић аутор прилога за РТС, није често истицано да је он на све своје успехе накалемио и љубав према народу из којег је потекао.

Иако многи, када се отисну у свет и стекну славу, не забораве одакле су потекли, мало ко би у томе могао да се пореди са Михајлом Пупином, који је у јеку своје славе на име додао „Идворски“, што и данас пише на његовом гробу.

Ново светло на дипломатску и патриотску мисију Михајла Пупина

Међутим, он није волео Србију и Србе тихо, у сенци, него на сав глас и неуморно. О томе сведоче и две књиге које су објављене недавно и које бацају ново светло на патриотски и дипломатски рад Михајла Пупина.

Американци су о Србији сазнавали кроз Пупинове речи

Проф. др Ђорђе Лопичић и Мирослав Станковић приредили су књигу у којој је сабрано 65 текстова у америчкој штампи (иако је назив књиге „Пупин, текстови у америчкој штампи 1912–1920. године“, има и неколико каснијих објава), из којих се види како је Пупин заступао интересе Србије, како је објашњавао ко су Срби, за шта се боре, како је одговарао на оптужбе, окупљао добровољце и помоћ…

Као што и данас видимо, ратови се не воде само на бојиштима, а и даље смо сведоци неких покушаја ревизије историје о узроцима и кривици за Велики рат, који је избио 1914. године.

Михајло Пупин

Тада (а вероватно и сада), о Србији се веома мало знало преко океана. Пупин је био интегрисан у америчко друштво, угледни и познати професор, али је свој положај искористио да помогне Србији. Године 1912, Краљевина Србија га је поставила за почасног конзула у САД.

У књизи су сакупљени чланци, ауторски текстови, интервјуи, полемике, коментари, изјаве у најпознатијим америчким листовима који су имали велики утицај на формирање јавног мњења. Највише текстова је из Њујорк тајмса и Вашингтон поста, али ту су и друге утицајне новине тог времена, што говори да Пупин није жалио време и труд да се заложи са српско питање.

„Зато су бројни чланци у америчкој штампи и иступања проф. др Михајла Пупина као почасног генералног конзула Краљевине Србије у Њујорку били од прворазредне политичке, дипломатске, економске и хуманитарне важности и користи“, написао је Ђорђе Лопичић у предговору књиге.

О чему је Пупин писао?

Најранији текстови односили су се на Први балкански рат. Из њих се може видети да америчкој јавности није било најјасније за шта се то балкански народи боре.

Тако је Пупин написао писмо уреднику Њујорк тајмса под називом „Турска феудална тиранија“. Како наводи, за Балкански рат одговорна је најгора врста феудализма и сва зла која иду уз њу.

У истом листу написао је и опширан текст „Балканска револуција и њене последице по Аустрију“. Истакао је да је Аустрија прекршила Берлински споразум анексијом Босне и Херцеговине и да примењује репресивну и антинационалну политику.

У тексту за Њујорк прес, Пупин је писао о „романси о народу сведеном на готово неписмене и сиромашне кметове, чији је национални дух ипак остао јак кроз векове, храњен песмама њихових предака“. Лист га назива најистакнутијим Србином у Америци и једним од водећих светских научника.

Фотографија из Конгресне библиотеке (www.loc.gov)

Ипак, најјача пропаганда против Србије била је после атентата у Сарајеву. Пупин је тврдио да је трагедија била неизбежна због „тактике контроле“ коју је Аустрија усвојила. Навео је да се Аустрија понашала арогантно и безобразно према свим земљама и провинцијама које настањују Срби, и да је свест о неправди деловала на умове младића подложних утицајима.

Међутим, одбацивао је кривицу Србије за атентат.

„У Београду, а и целој Србији свако интелигентан, а нарочито студенти, схватају да би њиховој земљи у очима целог света нанела штету одговорност за такво дело“, навео је чувени професор.

Пупинови говори изазивали одушевљење

Из текстова се види да је током рата Пупин организовао конференције и трибине да би сакупио помоћ и добровољце за Србију и српски народ. На скуповима су његови говори изазивали одушевљење. Залагао се и за сакупљање помоћи за лечење српских војника од тифуса.

Вашингтон пост пише о Пупиновим предавањима на Универзитету Колумбија, која су била „подршка Србима угроженим ратом“.

Једном приликом организовао је и групу студента која је отишла за Солун. Америчка штампа је писала о 25 добровољаца, од којих су неки били са медицинског факултета.

Уз помоћ донатора послата је и опрема, 25 аутомобила, комплетна пољска опрема са шаторима, пољске болнице, вешерај, кревети, душеци…

Пупин је присуствовао и отварању депоа Црвеног крста за прикупљање залиха за помоћ Србији, али је и иницирао бројне састанке на којима су сакупљана средства.

Посебно је интересантан опширан интервју Михајла Пупина за Бруклин дејли игл. Новинар није крио одушевљење понашањем и манирима великог научника, а Пупин се посебно осврнуо на погрешне представе и пропаганду која је рађена према Србима.

„Србија се пречесто представља као земља дивљака, у којој само најпримитивнији могу да опстану. Они који тако мисле греше. Неправедни су према нама. Они не познају Србију“, указао је.

Замолио је и новинара да више пише о Србији и Србима, а на крају је поменуо и колико је свог времена и труда жртвовао да би представио Србију у лепом светлу.

Михајло Пупин, фотографија из Конгресне библиотеке (www.loc.gov)

„Овај рат ме је натерао да запоставим чак и свој научни рад, своја предавања на Колумбији. С друге стране, шта је то све када има толико хуманог посла који чека и када се моја земља суочава са питањем живота и смрти?“

Не сме се заборавити ни Пупинова улога после рата, а послат је као представник на мировну конференцију у Паризу 1919. године.

Писао је о свом пријатељству са председником Вилсоном и заслугама што је Банат ушао у састав Краљевине СХС. То се види и у неколико новинских текстова у којима је изнео похвале на рачун Вилсона.

Њујорк тајмс је 1930. године објавио чланак о томе да је краљ Александар Михајлу Пупину доделио Орден белог орла, уз напомену да је Пупин пореклом из Србије.

„Од усељеника до проналазача“

Ко год је читао Пупинову аутобиографију „Од пашњака до научењака“ (за коју је добио и Пулицерову награду), могао је да види колико је Пупин био везан за своју мајку, родни Идвор и Србију. Али могао је и да разуме његове ставове и поступке из текстова у америчкој штампи.

Недавно је изашла и књига „Од усељеника до проналазача“ у издању „Исток филма“, коју је приредио Мирослав Станковић. Она дубље приказује Пупинов однос према Србији.

Универзитет Колумбија

Реч је о делу које садржи аутобиографију из које нису избачени делови у којима се помиње Свети Сава (а помиње се много), са бројним илустрацијама, делима српских сликара, документима…

Да би постао светски признати научник и да би био у могућности да помогне Србима али и свету својим проналасцима, Пупин је прешао дуг пут. И чини се да ниједну степеницу није прескочио.

Неки ће рећи да је имао среће, али оно што је сигурно, увек је искористио и најмању шансу која му се пружила.

У аутобиографији читамо о његовом одрастању у Идвору, школовању у Панчеву, које није доликовало његовим интелектуалним могућностима, и одласку у Праг захваљујући залагању проте Живковића.

Пупинов однос према Аустрији, који је тако оштро износио у америчкој штампи, корене има још из живота у Банату, где је осећао да је његов народ потлачен. Упечатљиво је када описује своје прво путовање возом у Праг, када је промашио воз, а машиновођа га је назвао српским свињарем.

Пупинови калемови у ПТТ музеју

Када се једном приликом враћао у Србију, после огромног искуства у Америци и свету, Пупин каже да га је возио тај исти машиновођа, али да је тај пут према њему имао сасвим другачији однос.

Незадовољан у Прагу, одлучио је да учини све што може да се укрца у брод за Америку. Том приликом писао је мајци да тамо иде по знање и да ће се једном вратити.

Можда то не одговара представи о великим научницима, али Михајлу Пупину је физичка снага у животу много помогла. Када се искрацао у Америци, без пара, напала га је група младића јер је носио црвени фес. Успео је да се одбрани. Касније је рвањем и студентским играма стекао и наклоност колега с колеџа.

Пре одласка на факултет, радио је бројне физичке и слабо плаћене послове, а успео је да се упише не Колумбију захваљујући бритком уму и познанствима која је стицао.

Писац у најбољем светлу

Пупин о свему томе пише веома лепо, као врстан писац, а у књизи се може видети да је гајио велике симпатије према књижевности и језицима.

О томе сведоче и речи Милоша Црњанског (цео текст је такође у књизи), који је написао: „Својом књигом Михајло Пупин, син сељака из Идвора, моћни господар електричних изума, председник најотменијег америчког универзитетског клуба итд., који је речју и делом и капиталом толико задужио наш народ и свој родни крај, показао се и као писац у најбољем светлу.“

О успеху своје аутобиографије сам Пупин је рекао да то није очекивао јер није књижевник.

У књизи „Од усељеника до проналазача“ је приказана и Пупинова љубав према српском сликарству. Објављен је портрет Косте Исаковића, који је урадио још као ученик у Панчеву. А ту љубав је задржао целог свог живота.

Два месеца пошто је докторирао у Берлину, он је на светској изложби у Паризу откупио слике „Херцеговачки бегунци“ и „Сироче на мајчином гробу“. Аутор слика био је његов пријатељ Урош Предић. Даровао је и многа дела Народном музеју у Београду.

 Исконска потреба даровања

На крају књиге је написано: „Својим заслугама и радом на очувању српске културне и духовне баштине, Пупин се доказао као човек чије је целокупно дело уткано у светску цивилизацију и културу, али да никада није заборавио српски национални идентитет. Све је ово била Пупинова исконска потреба даровања, као дуг према Богу и српском народу.“

Вратимо се на америчку штампу. Када је Пупин умро, Вашингтон пост је објавио текст с насловом „Дечак с Балкана“.

Описује се како је без пребијене паре у џепу син неписмених сељака изборио свој пут у САД, па касније и академску каријеру и докторат.

„Проналазач светског гласа, који је свој успех приписивао инспирацији своје мајке и институцијама земље која је усвојила, умро је у 77. години“, стајало је је у тексту.