Да није било „Политике”, један драгоцени примерак српског националног блага не би данас био у Београду, већ би вероватно освануо на полици неког немачког колекционара антиквитета. Реч је о Призренском рукопису Душановог законика из 16. века, вероватно најпотпунијем препису најзначајнијег српског средњовековног правног документа. Захваљујући нашем листу, рукопис који је у току Првог светског рата мистериозно нестао из Србије, враћен је 1934. године у Београд, и то из Немачке где је понуђен на продају у – једној тамошњој књижари.

Заслуге за то припадају Лазару Лилићу, тадашњем новинару наше куће. Све је почело његовим чланком у „Политици” 12. новембра 1933. године у чијем је наслову обелодањено епохално откриће: „У Лајпцигу се продаје украдени рукопис Душановог законика”. Лилић је у тексту навео да је овај препис, о којем се две деценије није ништа знало, напрасно понудила лајпцишка књижара Густава Фока по цени од 3.500 марака. Понуда за куповину је из те књижаре, писао је аутор, упућена и Универзитетској библиотеци у Београду.

Позивајући се на изјаву истраживача Душановог законика, професора права Александра Соловјева, који је изразио уверење у веродостојност преписа,  наводи Димитрије Буквић у “Политици”, Лилић је, пак, изнео став да наша држава не треба да купује рукопис, већ да га захтева назад као културно благо украдено у рату. Уз опаску да „рат није само од знаних људи стварао незнане јунаке са споменицима него је и знаним споменицима утирао сваки траг”, он је казао да би било чудо да наша држава „откупљује сопствену ствар за скупе паре”.

После „појмљивог интересовања” јавности за цео случај, наш лист је већ 14. новембра објавио напис чији наслов сведочи да је дошло до помака. У тексту „Душанов законик је предат на чување кривичној полицији у Франкфурту на Мајни”, управник Универзитетске библиотеке у Београду Урош Џонић је обелоданио нове детаље. Испоставило се да се рукопис заправо налази у Франкфурту на Мајни, у књижари Јозефа Бера, а да је књижара Густава Фока у Лајпцигу само посредник за продају јер је њен управник др Лео Јоловиц заиста понудио београдској Универзитетској библиотеци да га купи од Бера. Али, након Лилићевог текста, Јоловиц је био начисто да је реч о аутентичном, украденом препису, па је о томе обавестио књижару Јозефа Бера, која је предала документ на чување полицији у Франкфурту на Мајни „док се ствар не расправи”.

Чланак Лазара Лилића од 12. новембра 1933.

А ствар је расправљена 9. фебруара 1934, поново у „Политици”, у чланку којим је обелодањен епилог („Душанов законик донесен је у Београд”), али и распетљана цела прича од нестанка до налажења преписа. Наиме, у Првом светском рату, рукопис је с другом вредном архивском грађом из Београда, требало да буде пругом премештен у Крагујевац. Али, због „ратне пометње”, железничка композиција није могла да стигне до тамо, па је пребачена на споредни колосек где је остала „неко време”. По немачком заузимању Крагујевца, вагон с вредном грађом и преписом се – запалио. Спазивши то, извесни фон Вилкенс, немачки официр, наредио је да се пожар угаси. Спречивши да грађа изгори, задржао је запечаћену касету с преписом као успомену, не слутећи каквог се блага докопао.

„Тако је Призренски препис Душановог законика почео да иде заједно са својим необичним господаром кроз све перипетије Светскога рата”, известила је „Политика”.

После рата, фон Вилкенс је, притиснут немаштином, почео да распродаје породичне драгоцености, да би на тавану пронашао и заборављени рукопис, о чијем значају ништа није знао. Послао га је по извесној дами у књижару Јозефа Бера, ишчекујући да добије неку провизију уколико буде продат. Тамо је и остао све до „Политикиног” открића, после чега је препис пренет у полицију, да би га немачко министарство спољних послова послало свом посланству у Београду, где је званично предат српским властима.

Ту није крај.

Пошто је враћен у Београд, управа Народне библиотеке Србије је изнела став да рукопис треба да се чува у тој установи. Одлучено је ипак да препис „удоми” Музеј кнеза Павла, у здању данашњег Председништва Србије, јер је имао боље услове. Права је срећа да се тако збило, јер овај документ вероватно не би преживео бомбардовање 1941. и претварање Народне библиотеке на Косанчићевом венцу у згариште. Тек 1973. с изградњом нове зграде НБС, рукопис је премештен у ту установу, где се чува и данас.

Правник, комуниста, илегалац и дипломата

Баш као што прича о препису Душановог законика наликује „кримићу”, тако и биографија Лазара Лилића (1910–1984) личи на трилер. Овај Крагујевчанин завршио је Правни факултет, а у „Политици” је почео да ради 1928. године. Према наводима из књиге „Московски гамбит” историчара проф. др Александра Животића, Лилић је упоредо с новинарским стажом био и члан Комунистичке партије Југославије (од 1931). Због „илегалног партијског рада” је више пута хапшен, а 1936. и осуђен на годину дана робије. Његов брат Стеван је као студент медицине погинуо у Шпанском грађанском рату.

У току Другог светског рата, према Животићевим наводима, Лазар Лилић је као илегалац и совјетски обавештајац деловао у Београду, скривајући се од окупатора у стану генерала Божина Хаџи-Илића. Након 1945. ступио је у југословенску дипломатску службу. Био је генерални конзул у Њујорку, посланик у Чилеу, Либану и Сирији и амбасадор у Данској и Венецуели.