Никола Мартиновски и Лазар Личеноски су неспорне легенде наше ликовне уметности и културе. Зато, сваки потез њихове четке или повучена линија њихове оловке треба пажљиво да се чува. Вредни мурали су створени у Скопљу и то у познатим скопским палатама, кућама и јавним објектима.

Никола Мартиновски

Да не заборавимо да Скопље има велику традицију у том домену ликовне уметности, као део богатог грађанског живота који се одвијао у пред рат, подсећа хроничар Данило Коцевски у серијалу Скопље за почетнике у Новој Македонији.

Мурале су стварали врхунски уметници, Лазар Личеноски, Никола Мартиновски, Живорад Настасиевић, а после рата Борко Лазески. Тада моћна скопска буржоазија наручивала је мурале за своје палате, а то су чинили и припадници средње класе, лекари, инжењери, професори. Два велика мурала постојала су и у Народној банци на тргу, која се срушила у земљотресу. Мало је познато у широј јавности који су биле ти мурали и шта је сачувано од њих до данас у Скопљу? Реч је о изузетним делима велике уметничке вредности. Но да почнемо редом. На оваква вредна дела у својим истраживањима посебно су указивали и неки од историчара уметности.

Шумадијска идила

Господин Михајло Шкаперда, који је изградио познату палату лепотицу која и данас постоји у Скопљу, наручио је код сликара Николе Мартиновског да уради два мурала. Хроничар из тог времена је записао да је једна „лепа кућа о Скопљу, зидана у старом бојарском византијско-романском стилу, имао ту срећу да у њеном холу буду смештене фреске Мартиновског“. Током 1933. године Мартиновски је урадио два мурала, један са насловом „Македонска идила“, а други „Шумадијска идила“. Интересантан је податак да је његов ученик и помоћник у раду био сликар, сценограф и карикатуриста Василије Поповић-Цицо. Но после рата, због смене многих институција у њој и преправки на зидовима, једна фреска је потпуно уништена. Данас је сачуван само мурал „Шумадијска идила“, изванредно упечетљивог и препознатљивог ликовног рукописа Мартиновског. У Шкаперди сада је смештена италијанската амбасада.

Сеир

Једен од најчувенијих скопских градоначалника, Јосиф Михаiловић, пореклом из Западне Македоније, изградио је пре рата једну од најлепших скопских палата. Будући да је био архитекта, сам је пројектовао, на простору испод тврђаве Кале, у духу старе македонске градитељске традиције. Дуго времена палата у Скопљу била је позната као „Македонска кућа“ и често посећивана као реномиран угоститељски објекат.

Македонска кућа

Од тих посета, у дубоком сећању нам је остао мурал дело сликара Лазара Личеноског. Фреска носи наслов „Ђурчин Кокалески“ или „Сеир“, рађена 1938. година. Изванредно се уклапала у „модернизовани стил народне галичке куће“, како су наводили критичари. На жалост, пре више година, вредни мурал је нестао! Замислите, извађен је лежишта и пренесен на друго место. Где и како? Има више прича и претпоставки о начину и мотиву његовог нестанка. Данас, у палати је смештена једна од многубројних амбасада.

Борко Лазески

Интересантно је да је Никола Мартиновски урадио више мурала у приватним скопским кућама. Та вредна дела још мање су позната. Која су то дела и дали се може ући у њихов траг? Фреска под називом  „Пасторала“ или „Сеоска идила“, насликана је у једној кући булевару Климент Охридски 1936. године. Познато је да је наручио познати др Паламаревић. Касније, стан у коме је био мурал је препродат, а потом је била у власништву Габриела Кедиоског. Стотинак метара ниже на булевару, у једној другој старој кући, (надомак књижаре „Матица македонска“), Мартиновски је 1937. урадио мурал „Оро се вие“. Ову фреску је наручио инж. Протић, који је градио кућу. Куриозитетан је податакот да је у истом стану са овим муралом, после рата, живео и Коста Циривири, отац легендарне Вере Циривири-Трене. Ови подаци датирају из ранијих истраживања и у њима се каже да су два мурала оштећена и да треба да се рестаурирају.

Мајка и дете – Никола Мартиновски

Покушао сам да уђем у траг овим кућама и уметничким делима у њима. Срећом, две старе куће на булевару Климент Охридски данас још увек постоје. Додатни хаос стварају честе промене станара, као и разних канцеларија које су ту смештене. Ипак, када уђете у ове објекте, запљускује вас опојни мирис, дах и атмосфера старог Скопља, као од пре педесетак или више година.

То је редак доживљај. У првом објекту, где је била насликана „Сеоска идила“ Мартиновског, био је само једен приватни стан. Отворен, руиниран, празних зидова, као из неког филмског кадра. Кажу, био је на продаји. Пажљиво сам фотографисао зидове, у потрази за оним што тек треба да се истражује. Слично је стање и у другом објекту удаљеном стотинак метара у правецу поменуте књижаре. Треба стално да се разоткрива тајна исчезлих или руинираних зидних фрески, да се трага за могућим разлозима за то. Не само о овим муралима, већ и о другим примерима. То је неопходно. За богатство, оног што је остало, да се сачува и да се преноси даље. Јер опасност увек вреба, као што је био случај са немилим догађајем пре неколико година, када је била уништена фреска Борка Лазеског у запаљеној пошти.