Обележавамо годишњицу Титове смрти и дан његовог рођeња; подсећамо се његове „генијалности”, царског живота, гламура и прескупих туристичких путовања, глорификaције државничке политике и несврстаности; Куће цвећа и његовог музеја. О томе изрекоше своје судове и похвале многи поштоваоци његовог дела, па и неки „објективни” историчари, потомци титоистичке елите. Заборавише или свесно пренебрегоше да нам нешто кажу о другој страни његовог живота због које га, на пример, неки енглески научници убрајају међу дванаест највећих злочинаца света.

Јосип Броз,1953. године (Фотодокументација „Политике”)

Ко је, у ствари, Тито? Хрватски историчар тврди да није Хрват. Словенци га не признају за свог сународника. Неки тврде да је странац – Рус или Пољак, можда чак и Шпанац. А има и оних који су тврдили да је ванбрачно дете са бечког двора, где је школован, јер је очито да је најмање био „генијални бравар”.

Познато је да је био учесник у Првом светском рату у чину водника и вође извиђачке групе аустроугарске војске, да се дуго задржао на терену Мачве и Посавине, да је унапређен у виши чин и одликован високим одличјем. Не зна се, међутим, колико је крви, из незапамћеног покоља Срба просуо.

Вуксан Кнежевић

Касније, он је истакнути агент Коминтерне и један од најпоузданијих Стаљинових обавештајаца. Логично је што се њему и групи око њега приписује „заслуга” за стаљинистичку чистку од близу хиљаду угледних комуниста КПЈ, са генералним секретаром ЦК Миланом Горкићем и скоро свим члановима ЦК КПЈ. Ослободио се и свог блиског сарадника Владимира Ћопића, оптуживши га као троцкисту.

Како је заузео (узурпирао) упражњено место вршиоца дужности генералног секретара КПЈ у Паризу, а кандидата Коминтерне Петка Милетића, као наводног немачког шпијуна, врaтио у Москву на стрељање?

О стратегији и тактици вођења НОБ-а, огромним жртвама из редова партизанских јединица (на Сутјесци: хиљаде наших према дванаест немачких војника), о лажним извештајима Стаљину и савезницима о успесима и жртвама, о фарси Другог заседања АВНОЈ-а без кворума и гласања, о захтеву Фрушкогорском одреду да се стави под команду НОП-а Хрватске јер Срем са Земуном припада Хрватској и слично, историографија не даје истину. Тиме се не би умањили дух и ослободилачка борба српског народа, али би се очистили од лажи и манипулација.

Но, и ако бисмо све досад речено оставили по страни, уз то и његов илегални боравак у Шпанији (који никада није признавао), с тројком за ликвидацију „троцкиста” и других „неподобних” комуниста с Благојем Паровићем на челу, те касније ликвидацију свих оних који су нешто више знали о њему и његовом деловању, као агенту Коминтерне и Стаљиновом шпијуну (од Мустафе Голубића до Живојина Павловића, званог Ждребе), могли бисмо из потоњих догађаја да схватимо ко је Тито и какав је био његов однос према Србији и Србима. Тада би нам био јаснији и став неких британских историчара који Тита убрајају међу највеће светске злочинце.

Пођимо од последњег периода рата и његовог захтева за савезничко бомбардовање само Србије и српских градова, без иједног објективног разлога. Иако последице у цивилним жртвама и рушилаштву надмашују последице окупаторских рушилаца, прећутане су или објашњене потребама победе над непријатељем и ослобађања Србије. И лично сам, као тринаестогодишњак, проживео једно од ноћних бомбардовања (1944), када су бомбама, уместо по војним циљевима, засипани стамбени квартови.

Или: Титова наредба ослободилачким јединицама да се, приликом ослобађања Србије, не постављају као ослободиоци, већ борци против монархиста и других антикомунистичких непријатеља (наредба од 5. фебруара 1944. године). Истовремено, за фашистичку Хрватску важио је супротан поступак: вршење процеса трансформације усташке творевине у ослободилачки покрет и његова интеграција у НОБ Југославије. Милионске жртве Срба, Јевреја, Рома морале су се прекрити заборавом зарад „братства и јединства”. А у забораву нема ни злочина.

По ослобађаним селима и градовима у Србији, Титови верници (војни и цивилни) више но савесно извршавали су наредбу свог врховног команданта. Број ликвидираних „народних непријатеља” никада до краја није утврђен, нити објективно процењен. Док су Озна и његови верници „савесно чистили Србију”, Тито у Москви добија од Стаљина део руског фронта за мобилисане неуке младиће из Србије. Тиме се Сремски фронт претвара у кланицу српске младости због одбране фашистичке Хрватске од уласка руских трупа, што је и био главни циљ – да јој се омогући да доврши свој злочиначки наум и уклони доказе своје злочиначке делатности. Србија је, зарад тога, још једном завијена у црно.

Разуме се да се на томе не завршава непријатељство према Србији. На реду су (крвави) откуп пољопривредних производа и принудна колективизација, нарочито у Војводини и ужем делу Србије, те забрана косовским избеглицама да се врате на своја од Албанаца запоседнута имања, због чега је српски аграр претрпео непоправљиву штету.

Ту су и конкурентска свађа Стаљина и Тита, Резолуција ИБ-а и Голи оток, којим је стављена тачка на Титов тријумф у потпуној покорности српског народа. Њиме је докрајчена српска елита, успостављена нова, владавином на страху и новом моралу корупције и шпијунаже. Учинак у стварању титоистичке елите најбоље је показан у јавној дискусији о амандманима на Устав почетком седамдесетих година прошлог века, којима је Србија стављена под старатељство „својих” покрајина.

Време је да се коначно покаже: ко је био он, а ко смо ми данас.

Вуксан Кнежевић (Политика)

Проф. у пензији, књижевник, један од најмлађих голооточких заточеника