Мада најснажнији гласови усмерени против јаке Србије најчешће долазе из региона, „даљински управљачи” су, по правилу, неколико стотина или хиљада километара удаљени од западног Балкана, како је тренутно у тренду да се зове наш регион

Ако се суди по ономе што видимо последњих деценија, а што је посебно видљиво у предизборним кампањама у земљама у окружењу, јака Србија смета свима.

Одавно превазиђена реторика о великосрпском хегемонизму сигурна је карта за добијање гласова, нарочито када кандидати желе да сакрију своју некомпетентност, злоупотребе и корупцију и када немају шта да понуде својим бирачима у кључним областима за просперитет својих нација. Примера је много, можда је најупечатљивији овај најскорији, с оним што се дешавало у Црној Гори. Али да кренемо од почетка.

Мада најснажнији гласови усмерени против јаке Србије најчешће долазе из региона, „даљински управљачи” су, по правилу, неколико стотина или хиљада километара удаљени од западног Балкана, како је тренутно у тренду да се зове наш регион. Кроз историју, увек је била реч о геополитичким интересима разних царстава и њихових модерних следбеника, било да су то били Отоманско или Аустроугарско царство, Трећи Рајх, Пакс Британика или Пакс Американа. Апетити балканских земаља и регионални сукоби попут балканских ратова били су само коцкице у слагалицама интереса ових империјалних сила. Све ове империје, по правилу, имале су колонијални, односно, скорије, неоколонијални приступ према свим мањим земљама. Слободарски народи који нису пристајали да буду инструменти у остваривању њихових империјалистичких интереса увек су им били трн у оку. Понекад су ситуације биле баналније и поводи за агресију су бивали и лични, попут секс скандала у Белој кући, покушаја прављења вештачког баланса према исламским земљама које су константна мета због својих енергетских ресурса, или давања новог смисла постојању војних алијанси. У последњих неколико деценија можда је највидљивији пример с тим у вези улога Немачке у разбијању бивше Југославије и њено непринципијелно протежирање Хрватске, од лобирања за признавање њене независности, до преурањеног пријема у чланство ЕУ.

У последње време сведоци смо и немачке пристрасне улоге, и јавне и закулисне, у решавању косовскометохијског питања, очекивано против интереса Србије, којом се, објективно говорећи, поткопава сам смисао било каквих преговора. Треба ли да се подсећамо на којој страни смо били ми, а на којој Хрвати и Албанци у два светска рата?

И поред свих прича о партнерским односима, о економској сарадњи, утисак је да се то што смо оба пута били на супротној, победничкој страни, у Берлину не заборавља и не опрашта.

Сличне аналогије могу да се извуку и за однос елита других држава у региону, с тим што су луткари који повлаче конце и у другим моћним земљама у свету. Без обзира на то да ли је реч о БиХ, Црној Гори, Хрватској, КиМ, Рашко-полимској области – реторика је иста. И сви се они надају да ће неко други бацити Србију на колена и дати им на сребрном послужавнику њихов недосањани националистички сан. Кад говоримо о немачком утицају, наравно да не смемо да заборавимо ни на Јосипа Броза и његову улогу у слабљењу Србије. Утисак је да ће за ове неоколонијалне силе Србија бити довољно слаба тек кад се заокружи Брозов пројекат слабљења Србије, по вештачким границама које је он направио.

Реторика о опасности од великосрпског хегемонизма, у последње време „зачињена” причом о Српској православној цркви као продуженој руци „малигног” руског утицаја, није настала у региону. Настала је у престоницама поменутих некадашњих империја, агресивно је пласирана преко њихових владиних и невладиних структура и медија, а само се папагајски понавља од стране такозваних регионалних елита, које иза ове реторике прикривају сопствене шовинистичке и личне циљеве. Заправо, највећа претња стабилности региона је управо „малигни” утицај ових неоколонијалних сила, којима су потребни поданички режими, а не партнери. Очекивано, њихови приоритетни циљеви нису интереси народа у региону, већ сопствени геополитички интереси.

Да ли се тиме угрожавају наши национални интереси – за њих је потпуно небитно. Јака Србија је стабилна Србија. Наша перспектива јесте европска, јер ми нисмо изоловано острво. Али то не значи да због те перспективе треба да се одрекнемо својих националних интереса зарад интереса неке велике силе. Политика је вештина препознавања како своје интересе можемо да уклопимо у интересе великих и стратешка партнерства морамо да развијамо с тим у виду.

Небојша Човић (Политика)

Некадашњи потпредседник Владе Србије