Корона, Хрватска и Немачка загорчале су ове године живот Србији. Прва на здравственом плану, друге две на европском, па самим тим и на егзистенцијалном.
Загреб и Берлин, који су, по пола године, председавање Европској унији поделили на равне части, одлучили су да ће нам време короне проћи без отварања нових поглавља.
Кад се осврнемо на историјску заоставштину, од Хрвата и Немаца и нисмо могли да очекујемо ништа боље. Ко је ставио улог на прошлост, добио је на кладионици. Без обзира на вербалне фолове у бриселском чоколадном целофану да нас ка Европи воде само сопствене заслуге.
Да није тужно, смешно би звучале речи немачког државног секретара Михаела Рота да нисмо направили довољан напредак на европском путу за отварања нових поглавља. И то у дану када је пред њим на столу био нацрт у коме нас, истина, за штошта куде, али и хвале. На пример, за економске реформе. Па што нам онда не отворише оно које се односи на тржишну конкуренцију?
Имају и Македонци своје европске Хрвате. Бугаре. Благо нама с таквим комшијама! Поред њих, Немци нам нису потребни. Због таквих, ето нас заглављених на европској џади. Та примамљива 2025. година, намазана ужеглим путером на белом европском хлебу, после свега, важи још једино ако нас приме без отварања било каквих области.
А кад смо код области, ту су и степе, тундре и тајге. И широко срце словенско. Прибојавају се, кажу, у Бриселу, да нас, уместо кластера, не привуче руска матера. А што се боје, кад нас сами неће? Долази зима, ваља се окренути себи и својима, важнији су чварци него бенчмарци, има ко ће мислити на нас.
Горан Чворовић дописник Новости из Париза
