У овим тешким временима, кад Албанци поричу све на српском Косову и Метохији, нападају српске светиње, пале имовину, кад се избацују из политичког живота Срби у вишенационалном Прешеву и Бујановцу, сетимо се Крсте Ковачевића (1878–1948) из Трговишта.

Крста Ковачевић растао је са седморицом браће и сестром у сиромашном Трговишту. Отац Спаса и мајка Анђа васпитавали су га у српском духу уз посете манастирима Пчиње. Учио је ковачки занат. Jедном приликом њега и млађег брата Спирета на сеоском путу напала су два турска аскера. Осиони Турци ошамарили су их уз погрду: „Да знаш, бре, да сте царска раја”. Плаховити Крста узвратио је аскерима и дечаци су побегли. Живота није било од турских потера за дрзницима који су ударили аскере. Крста бежи у Бугарску и постаје пружни радник. То му не даје мира па се прикључује бугарским комитама у борби против Турака.

Био је у јединици генерала Гончева, која је вршила саботаже на прузи Скопље–Солун.

Бугари окрећу ћурак и у пчињском крају почињу да убијају Србе. То га је навело да се прикључи чети војводе Јована Станојковића, учитеља из села Довезенци. Учитељ Јован је поред борбе против Турака и Бугара вршио и описмењавање сабораца. Прва слова исписивали су на песку јер није било папира и оловке. Тако је Крста научио да чита и пише.

Затим формира своју чету и у борбу укључује оца и браћу. Војвода Јован из Довезенаца често је говорио да „Крста има фамилијарну чету”. Крста је био учесник Илинденског устанка. Тежња му је била да све из Пчиње укључи у борбу против Турака и Бугара. У његовој чети били су Срби, Македонци и Арнаути, дисциплиновани и дрски у нападима на непријатеља. Никада нису били поражени, а на каљењу у Крстиној чети био је и легендарни потпоручник Војин Поповић, Војвода Вук.

Крста је био дрзак и волео је изазове. Кретао се слободно у околини Прешева и Бујановца, а у Бујановац је дошао на прославу Светог Саве. Организоване су турске потере, али им је вешто утекао.

Учесник је балканских ратова и Првог светског рата. Био је у контактима с краљем Петром Првим, Николом Пашићем, Стојаном Протићем, генералом Божом Јанковићем.

После Првог светског рата војвода је живео скромно у Прешеву. Градио је свој дом. Власт му је нудила капетанску пензију, али је он одбио понуду. Примао је само 1.000 динара, као знак пажње од народа. Говорио је: „Не могу да тражим од своје државе. То је моја држава. Треба штедети.” И патријарх Варнава посетио је војводу Крсту.

Највише је волео да се дружи с преживелим саборцима и војводама било које вере. Био је духовит и весељак, а у чети је имао и гајдарџију. Умро је у Прешеву 1948. године и сахрањен је на месном гробљу. Четничке војводе Пчиње опеване су у народним песмама: „Нек ли ти реко: седи, не иди, Велијо, бре!/Тамо те чекав до три бусије, Велијо, бре!/Прва бусија: Крста војвода, Велијо, бре!/Друга бусија Јован Довезенски, Велијо, бре!/Трећа бусија: Ђорђе Скопљанче, Велијо, бре!/Ако те фатив, главу ће ти узнев, Велијо, бре!” (Велија је био порезник у Прешеву. Убиле су га комите.)

Познавајући да многима није стало до суживота Срба и Албанаца, потребно је пронаћи његов гроб и по могућности га пребацити у родно Трговиште или у манастир Прохор Пчињски. Порука је многима да се многе безимене улице у Пчињском округу добију називе по именима који су се борили за добро Срба и Албанаца.

Слободан Т. Петровић,

Кладово (Политика)

Четничке војводе из Пчињског краја, Срби и Албанци (Фото: лична архива)