Куде је мој Ниш? О једном граду и споту БС који је узбуркао јавност
“Ниш у споту БС подсећа на сиротињска предграђа постиндустријског Манчестера из седамдесетих, Другари, није овде баш све тако црно и сиво…”
Пише Дејан Стојиљковић на платформи Велике приче
Ниш из ваздуха, нарочито ноћу, подсећа помало на Беч, Профимедиа
Ниш, царски град, родно место цара Константина, друга престоница у Великом рату, град полуфиналисте купа УЕФА, град Галије, Кербера и Шабана Бајрамовића, Калче и Стевана Сремца, Бранка Миљковића и Добрице Милутиновића… Познат по мераку, кафанама, роштиљу, буреку, лепим женама. И Нишвилу и Филмским сусретима. И по томе што овде важи забрана коришћења више од три падежа. “Човек се на све навикне – сем Нишлија на падежи”, каже стара народна мудрост.
Све је то Ниш, а уједно је можда и највећа жртва централизације која се ревносно спроводи у Србији деценијама. Једина значајна републичка институција која се налази у Нишу је Команда копнене војске, што свакако има везе са близином Косова и Метохије, а не са жељом да се спроводи било каква децентрализација. У републичкој влади и разним министарствима годинама нема много људи из трећег града у Србији, последњи политичар из Ниша који је заузимао значајну политичку функцију био је Зоран Живковић, на месту премијера. Али ни то се није десило органски и спонтано, већ је било последица једног трагичног догађаја који је заувек променио Србију – убиства Зорана Ђинђића.
Опет, Ниш има своју причу јер Нишлије, упркос централизацији и неправедној расподели утицаја и средстава, имају једни друге. И захваљујући неким паметним, талентованим и вредним појединцима он и даље опстаје као централни град на југу Србије, универзитетски центар који је свечано “пустио у рад” Иво Андрић лично, говором на свечаној академији давне 1965. године. Према Нишу гравитирају сва околна места и градови, од Куршумлије, преко Лесковца, до Пирота.
Један мој пријатељ је, када сам му рекао да у споту Синдикалаца не препознајем свој град, на то лаконски одговорио: “Знаш… Тако нас виде Београђани из ’круга двојке’.”
У некадашњем “Музичком клубу” на Палилули, који су са правом звали “Нишки Кулушић”, гостовали су сви битнији југословенски бендови: од Азре, преко Хаустора, до Леб и сол и Екатарине Велике. Сви су волели да свирају у Нишу.
Тако је и Београдски синдикат пре пар дана одржао врло успешан концерт у Нишу, у пуној хали “Чаир”, а пре тога су избацили спот за песму “Чекам срећу”, са врло упечатљивим и вешто монтираним кадровима Ниша, а у црнобелој техници, што самом видео-урадку даје, бар је такав мој лични утисак, неки депресивни и безнадни тон.
Један мој пријатељ је, када сам му рекао да у споту Синдикалаца не препознајем свој град, на то лаконски одговорио:
“Знаш… Тако нас виде Београђани из ’круга двојке’.”
Морао сам, признајем, да се мало замислим над том његовом опаском, пошто сам прилично сигуран да нема никакве лоше намере од стране Феђе, Шкаба и другова већ да су и песма и спот напросто њихово виђење ствари, што је потпуно легитимно и на шта имају право.
Многим Нишлијама се то није свидело, било је доста револта и полемика, нарочито на друштвеним мрежама где су многи били прилично огорчени. Марјан Тодоровић Макса, глумац Народног позоришта у Нишу и некадашњи члан чувеног хип-хоп дуа Д-Фенце, објавио је на свом Фејсбук профилу и песму која је својеврсни одговор на “Чекам срећу”.
Ево једног упечатљивог одломка из ње:
Исто ко и сад што ће да дођете у Ниш, бе,
па пре тога направите медијски концепт свирке,
сложите слике Синђелић, Чегар, Ћеле-кула,
‘ајмо песма, спот и пусти га да се ложи руља.
А руља одавде једва чека вас оданде:
„Снимили песму о нама, брате, има Боже правде!”
исто ко што Србија цела је вазда пуна наде
„Русија нас воли!” – само на микроплану, брате.
Има вас пун курац, институција сте цела,
ми овде за вас смо само рођаци са села,
као Тадић некад дођеш и помазиш телад,
па до следећег ‘церта „Адио, циао белла!”
Као по некој неписаној традицији, Нишлије, попут правих Срба, опет су се поделиле у таборе. На оне који подржавају БС и мисле да је њихова песма дирљива и убедљива посвета граду, и оне који мисле да је све то фолиража и снисходљивост, а зарад боље продаје карата за концерт.
Сам концерт је опет прошао одлично, Зорица Миладиновић, дописник дневног листа “Данас” је у маниру искусног новинара, кратко, а врло прецизно описала атмосферу:
“Атмосфера је била одлична, те је изгледало да прегрејаној публици која је те вечери имала и хорску пробу, и џим теретану, и илузију политичког митинга, не пада на памет да деветорицу ознојених људи пусти да иду кући.”
Концерт Синдикалаца у Нишу је, дакле, био тријумф.
Треба напоменути да није лако напунити халу “Чаир” и да је то успевало само пробраним бендовима и музичарима. Разлог за то су то што се публика последњих година навикла на бесплатне концерте које локалне власти стално организују разним поводима и проста чињеница да стандард и приходи становништва чине карту за концерт фактички луксузом. Дакле, да бисте се упустили у авантуру прављења тако великог концерта у Нишу, морате да будете оно што се на западу зове “хоусехолд наме” а Београдски синдикат то свакако јесте, нарочито у жанру музике којом се бави. Њихове песме су идеалне за велике хале и стадионе, имају тај епски замах и добро осмишљен сценски наступ.
Ниш има своју причу јер Нишлије, упркос централизацији и неправедној расподели утицаја и средстава, имају једни друге. И захваљујући неким паметним, талентованим и вредним појединцима он и даље опстаје као централни град на југу Србије
Специјално за ову прилику, Београдски синдикат је непосредно пред концерт, где ће прославити 24. рођендан и којим започињу перформанс назван “Синдикално пролеће”, избацио спот за песму “Чекам срећу” у којој репују о Нишу и југу.
“Покушали смо да га опевамо онако како га је Стеван Сремац описивао посматрајући га кроз прозор кафане Маргер”, кажу чланови бенда о својој новој песми у изјави за локални портал “Јужне вести”. “Свесни смо жртве и страдања народа овог краја кроз векове. Исто тако нам је познат његов ведар дух и непоколебљивост која је у нама пробудила дубоке емоције. И колико год нам деловала густа и непролазна магла која се над нама надвила, никад неће моћи да покрије Чегар.”
Е, па имам новост за вас, моји драги престонички рођаци, наиме – Стеван Сремац није тако видео Ниш.
Познати српски књижевник дошао је након ослобођења јужних крајева 1878. у град на Нишави да буде професор у гимназији. Предавао је разне предмете, од језика до земљописа, а Ниш је заувек напустио 16. новембра 1892. када је прешао у Београд да буде професор у Трећој београдској гимназији.
Па није Сремац мислио тако…Фото Мариано Гарциа / Аламy / Аламy / Профимедиа
У једном писму из тог времена, а датираном на 23. јул 1892, он овако пише својој сестри Десанки Поповић:
“Кад сам дошао на обалу нишавску, осврнем се још једанпут на Ниш, погледам Суву планину, Виник и Горицу, на винограде и на сва она места где сам онако лепо толике дане проводио. Све ми прелети у памети у оним тренуцима; и Бања где сам се толико пута за пола динара окупао (платив 3 дин. за фијакер) и Горица где сам у виноградима јео таране, ћевапа и слаткога купуса, и Виник одакле сам, попевши се на њ – уживао у лепом изгледу; све сам то, велим, гледао и осећао сад. И свему сам томе морао окренути леђа, свему том једног тренутка рећи збогом. Погледам у реку која ће ме још који тренутак таласима својим загрлити и уједаред скочим у воду – пошто сам се пре тога свукао и у швимхозне се преобукао. Тако сам дешператно стајао у води и размишљао како ћу слатко вечерати и кад сам осетио хладноћу, сетим се: да купање више од пола сахата шкоди, па лепо изађем, обучем се и одем у кафану на вечеру.”
Једина значајна републичка институција која се налази у Нишу је Команда копнене војске, што свакако има везе са близином Косова и Метохије, а не са жељом да се спроводи било каква децентрализација. Последњи политичар из Ниша који је заузимао значајну политичку функцију био је Зоран Живковић, на месту премијера. Али ни то се није десило органски и спонтано, већ је било последица једног трагичног догађаја који је заувек променио Србију – убиства Зорана Ђинђића
Ниш у споту Београдског синдиката подсећа на сиротињска предграђа постиндустријског Манчестера из седамдесетих, када је британска економија дотакла дно, појавио се панк а Џој дивижн својом мрачном и узнемирујућом музиком дао савршену интерпретацију града, толико да је један од музичких критичара приметио да бенд “звучи као Манчестер”. Одмах на почетку спота, ту су таљиге препуне секундарног материјала који кроз неку од нишких улица вуче коњ. То није неуобичајена слика у Нишу али није баш ни права слика градских улица и духа града. Затим следе кадрови у којима је Тврђава, расходовани стокец који рђа на неком паркингу, улични музичар који граби сићу са плочника уз хиљаду пута поновљени рефрен “Што јужније – то тужније” који је настао деведесетих, у време када је у Нишу на власти била СПС клика која је предлагала Слободана Милошевића за Нобелову награду.
Када смо у Нишу снимали серију “Жигосани у рекету”, извршни продуцент Горан Бјелогрлић је тражио да се уради доста снимака дроном из ваздуха, сматрао је да панорама Ниша може да понуди изузетан визуелни доживљај. И био је у праву. Ниш из ваздуха, нарочито ноћу, подсећао је помало на Беч (зграда Бановине), на Јорк (Тврђава) и сам центар на неки од мањих чешких градова – Брно, на пример. Урбанији делови града као што су, рецимо, Византијски булевар, Књажевачка улица или Булевар Зорана Ђинђића, могли би без проблема да се побркају са сличним деловима Београда или Новог Сада. Или Загреба.
И у споту Синдикалаца има снимак из дрона… Само што он више подсећа на снимак из немачког бомбардера изнад Кавентрија у јесен 1941. године.
С правом, сваки Нишлија би могао, након гледања спота да се оправдано запита: “Куде је тај Ниш?”
Ја сам приврженик теорије да један град урбаном средином не чине зграде, улице и семафори – него људи. А људи креирају дух града, без кога град не може да постоји. Па који су то добри духови Ниша? Овај текст је прекратак да би се сви набројали… Али можемо да направимо неки рудиментарни пресек. На пример, нису Синдикалци једини који се позивају на Ниш и Нишлије у свом споту, то је, додуше на мало посреднији начин, учинио и њихов колега Марко Шелић Марчело. Наиме, на почетку његовог спота за песму “Будилник” су следећи стихови:
“Бојим се да је још будућности пред нама.”
Аутор ових стихова је Звонко Карановић, награђивани и врло популарни регионални песник – рођени Нишлија. Карановић пише под утицајем бит поезије, али и рок песника као што су Пети Смит или Леонард Коен, у његовој поезији пронаћи ћете и Шекспира и Дејвида Линча, песме су му у свим релевантним домаћим антологијама а књиге су му превођене и објављиване од Украјине до Америке. Звонко је маркантна појава, висок и са црном косом шишаном у паж, подсећа на фронтмена неког постпанк бенда, у животу се бавио свачим, био је ДЈ и држао је музичку радњу. Воли да каже како му је Ник Хорнби у свом роману “Хигх Фиделитy” (где Звонка игра Џон Кјузак) буквално украо живот. Данас је власник издавачке куће “Енклава” и држи часове креативног писања.
Концерт Синдикалаца у Нишу је, дакле, био тријумф. Треба напоменути да није лако напунити халу “Чаир” и да је то успевало само пробраним бендовима и музичарима. Разлог за то су то што се публика последњих година навикла на бесплатне концерте које локалне власти стално организују разним поводима и проста чињеница да стандард и приходи становништва чине карту за концерт фактички луксузом
Просто да не поверујете да је један такав лик могао да изникне из оне силне тмуше и блата коју имате у скоро сваком кадру спота за песму која почиње речима “Овде све је сиво…”
Али није Звонко Карановић једини симбол урбаног лица Ниша.
Зашто?
Па зато што, драги моји београдски рођаци, овде није све сиво.
У једном кадру спота, на делић секунде види се велики мурал боксера.
Многи ће се запитати: ко је то? Подсећа на Рокија Марћана или Џека Демпсија.
Тај мурал који се протеже преко фасаде читаве зграде на Црвеном певцу посвећен је нишкој боксерској легенди Драгиши Станковићу “Челику”. Он је боксом почео да се бави у нишком “Радничком”, као аматер имао је 520 мечева, а изгубио их само 8, док је као професионалац имао стопостотан учинак – 20 мечева и 20 победа, а 19 завршених нокаутом. Остала је чувена прича о његовом мечу против легендарног Мате Парлова, европског и олимпијског шампиона, пред 5000 људи на летњој позорници. Изгубио је, каже, захваљујући сопственој грешци, а Парлов је касније у више наврата рекао да му је дуел са Челиком био један од три најтежа у каријери.
Нажалост, у црнобелој верзији, силна магија мурала се не види у свом колориту и динамици. А иза самог мурала стоји још једна нишка легенда, овога пута – уметничка.
Аутор овог импозантног дела је Ешко Куртић. Он је дизајнер, таттоо мајстор и стреет-арт уметник. Његови радови којима је оплемењивао градско сивило налазе се на дестинацијама од Русије до САД. Први свој графит нацртао је на зиду у дворишту породичне куће.
Хиљаду пута поновљени рефрен “Што јужније – то тужније” настао је деведесетих, у време када је у Нишу на власти била СПС клика која је предлагала Слободана Милошевића за Нобелову награду
“Ја нисам имао ништа”, скромно је изјавио у једном интервјуу. “Имао сам папир и оловку, створио сам ликове који су кул, створио сам игрице, створио сам преко целог тог неког мог стваралаштва и пута којим сам се ја кретао, заправо и јесам из ове мале Србије дошао до те Америке на неки тежи начин, и неки даљи пут. Дошао сам и до Холивуда, радио на пројекту за холивудски филм, тако да на неки тежи начин тај неки свој сан сам ја остварио на свим пољима на којима сам присутан – и илустрације, и мурали, и граффити, и стреет-арт, и ево може да се види и вајање.”
Ешко није отишао ни у Холивуд, ни у Русију, и даље живи и ствара у свом родном граду.
Баш као и многи други. Између осталих – и потписник ових редова.
Када већ помињемо Марчела, својевремено сам га замолио да напише ауторски текст у коме би изнео своје виђење Ниша. Тај текст је објављен на нишком порталу “Грађанин” и један његов део нарочито је упечатљив:
“Како сам из Параћина, добро знам ситуацију јужније од престонице. Људи се труде колико год могу да осмислотворе своју свакодневицу у једној срамно (или баш бесрамно) централизованој земљи, да нађу своју шансу у свом завичају, али депресија узрокована чињеницама свугде је ушла у сам састав ваздуха. А опет, упркос тим чињеницама које сви знамо, понешто ипак о(п)стаје: ако у то спада и песимизам, е па барем ће бити врашки симпатичан. И тај здрави део нашег духа увек сам безгранично волео, и њега и његову неуништивост. Ниш је сјајан град у коме сам стекао много пријатеља – добре људе и велике креативце. Град који ми је указао част да отворим Сајам књига и графике. Срдачан град у коме је атмосфера на свиркама увек била одлична. Неко би рекао да је то пука фраза, као оно са бебама: увек ћеш новопеченим родитељима рећи да им је беба лепа, али нећеш то баш сваки пут и мислити. Отуд, међутим, онај ужитак у осећају када то не кажеш из куртоазних разлога и оне прописане љубазности коју споменух.”
С друге стране, нишки медији су Београдски синдикат најавили као “дорћолски” бенд. Што звучи егзотично и занимљиво, самим тим, њихово виђење Ниша може да се тумачи на више начина. Шта је тачно била намера песме и спота, и како су то хтели да га прикажу Синдикалци мени мало измиче… С једне стране има доста емпатије према осиромашеном и обесправљеном становништву југа Србије – “Дан за дан се живи, тонемо без много буке” али такође, Ниш у споту делује као мање озрачено предграђе Чернобиља. Све је то разумљиво, јер у свим већим урбаним срединама постоје сиротињски квартови, гета и фавеле, али, драги моји престонички рођаци – па није цео Ниш такав.
Да је овај спот сниман, рецимо, лети, рецимо – августа месеца, у време одржавања Нишвила, град би изгледао потпуно другачије. А самим тим – и утисци са стране.
Нишки концерт Синдикалаца је коинцидирао и са неким другим стварима.
Наиме, дан пре наступа БС у Нишу, нишки џез бенд Еyот имао је концерт у Београду, у распродатом Дому омладине, и био је испраћен десетоминутним овацијама. Еyот свира инструменталну музику и самим тим им је било доста тешко да се пробију не само због некомерцијалности жанра за који су се определили – већ и из простог разлога што су из Ниша. Опет, Еyот је успео да свира по целој планети, сними више одличних албума, а један од њих назван “Иннате” настао је у студију легендарног Стива Албинија, иначе човека који је такође снимио албуме Нирване.
Дан након концерта Београдског синдиката у Нишу, у дневном листу “Политика” појавио се текст са насловом “Млади нишки пијаниста осваја свет”.
“На недавно одржаном великом фестивалу младих пијаниста у Диселдорфу, које носи име Роберта Шумана, млади пијаниста из Ниша Владимир Вања Аћимовић, освојио је три признања”, јавља “Политика”. “У укупном пласману заузео је друго место, овенчан је специјалном наградом ’Јуниор жирија’ и специјалном наградом Европске асоцијације музичких такмичења за младе ЕМСИ. Иначе, ова асоцијација признање додељује само једном учеснику, а лауреату отвара врата за самосталне концертне наступе у свим европским земљама. У финалном делу такмичења у Диселдорфу, Аћимовић је одлуком организатора наступио с реномираним Келнским камерним оркестром, под управом једног од најпознатијих диригената данашњице, маестром Кристофом Попеном.”
И у споту Синдикалаца има снимак из дрона… Само што он више подсећа на снимак из немачког бомбардера изнад Кавентрија у јесен 1941. године
У даљем тексту се наводи да је пре великог успеха у Немачкој, нишки пијаниста освојио прву награду на такмичењу “Марта Дебеи” у Грацу да се пласирао у финале Међународног такмичења “Феручо Бузони”, које ће у августу бити одржано у Болцану, у Италији.
Владимир Аћимовић има тек 20 година и рођени је Нишлија, у родном граду стекао је ниже и средње музичко образовање, а дипломирао је са само 19 година, на Факултету музичке уметности у Београду, у класи професорке Лидије Станковић. Тренутно похађа мастер студије у Београду, а паралелно студира и на Универзитету за музику и извођачке уметности у Грацу.
И док је млади Владимир освајао свет а Еyот по ко зна који пут без икакве помпе и галаме на јуриш освојио престоницу (њихов следећи албум изаћи ће у издању ПГП РТС), Нишлије су се живо и страствено гложиле око тога како их види један београдски бенд.
Заборављајући притом какве бисере имају међу својим суграђанима.
То је одраз једног чудног менталитета где Нишлије стално кукају и говоре лоше о свом граду, али ако то учини неко други, ко није из Ниша, схватиће то као увреду.
Опет – то је људски.
А град, као што рекох, чине људи.
Што се Београдског синдиката тиче, другари, Ниш је показао да вас цени и воли.
Није баш све овде тако црно и сиво као у вашем споту и тако тужно као у вашим римама. Има овде и мерака, и песме, и шаренила… Има и среће. Само неко је види а неко не. Неко је сам ствара, а неко чека да му падне са неба.
Догодине у Нишу.
И, рођаци, следећи пут понесите камеру у боји.
Дејан Стојиљковић је писац из Ниша и сарадник Великих прича
Kude je moj Niš? O jednom gradu i spotu BS koji je uzburkao javnost – Velike Priče (velikeprice.com)
