“Ој Купрешко равно пољце,
што позоба Црногорце,
од тисућу и педесет,
вратило се само десет,
и то десет што се вуче,
а за њима Шарац туче,
и то десет нису ‘тили,
да признају гдје су били.”

Ово је песма коју су певале усташе, после пораза партизанских снага 1942. године на Купрешкој висоравни. Беше то један од најтежих пораза партизанског покрета. Особито је настрадала Четврта црногорска пролетерска бригада те због тога се Црногорци спомињу у тој песми. Та усташка победа је прерасла у легенду међу купрешким Хрватима. Певали су је често, а нарочито пред последњи рат. Ситуација у Југославији с почетка деведесетих, а нарочито у Хрватској, се рефлектовала и на ситуацију на Купрешкој висоравни. Срба беше 50 посто, Хрвата 39, а муслимана 7. Пре било каквих сукоба у БиХ и месец дана пре нестанка тронационалне БиХ (она је нестала 15. 10. 1991. године када је противуставно и мимо сагласности српског народа, а та сагласност је била предвиђена уставним нормама, донет Акт о реафирмацији суверености БиХ чиме се кренуло у пут изласка БиХ из Југославије), у септембру 1991. године основан је Кризни стожер у Купресу.

Одмах након тога почело се са устројем паравојних формација тако да је врло брзо настала тзв. Купрешка бојна која ће после и формално ући у структуре Хрватског вијећа одбране. Како се политичка ситуација у БиХ све више компликовала и како је безбедносна ситуација постајала све тежа, тако је постајало напетије на Купрешкој висоравни. Купрешка висораван је једна од најважнијих стратешких тачака у БиХ. Са ње воде путеви ка Јадрану, ка Бања Луци, ка Крајини као и према долини Неретве и Врбаса. Ко контролише тај простор, у великој је предности. Знали су то и наши и Хрвати. Са друге стране, раст хрватског национализма као и настанак Купрешке бојне, додатно је узнемирио купрешке Србе.

Тешка страдања су преживели у Другом рату, а сада на њихове очи опет гледају васкрснуће усташтва. Срби Купрешани су једино имали ослонац на ЈНА и на делове Територијалне одбране. Ситуацију је погоршавала и чињеница да су на висораван почели да долазе повратници са хрватског ратишта, а који су били у редовима Збора народне гарде. Уз то, 1. марта је одржан противуставан референдум о независности, па је српска крв проливена у Сарајеву па у Сијековцу код Босанског Брода, тако да све ово скупа је довело до усијања на Купрешкој висоравни. И пукло је тог 3. априла 1992. Тада су хрватске снаге из правца Шуице удариле на српско село Малован које се налази на самом југозападу Купрешке висоравни. Малован пада и хрватске снаге крећу даље са чишћењем Купрешке висоравни, а и града Купреса. Били су врло самоуверени јер били су понесени тим митом из Другог рата. Веровали су да ће поновити ’42. годину и да ће нас поново позобати “Купрешко равно пољце”. На неколико њихових форума прочитао сам баш такве тврдње њихових ратних ветерана уз коментар да су нас веома потценили. Ситуација је била слична.

Хрвати са једне стране (а у њиховим редовима су биле и снаге ХОС-а које су отворено баштиниле усташку традицију), а са друге стране ЈНА са звездом петокраком и са српских регрутима. А онда је после три дана хрватске офанзиве кренуло да се распршава на њихове очи то убеђење да ће поновоити ’42. када се силан оклоп почео спуштати из правца Шипова ка Купрешкој висоравни. Довео их је легендарни Славко Лисица, један од наших најбољих официра и мајстор блицкриг стратегије. Тог 6. априла кренула је контраофанзива ЈНА. Хрватима је отежавало то што након три дана борби нису успели да ставе под контролом висораван, али ни град Купрес. Наши борци су успели да издрже у јужном делу града и тако одсечени су успели да вежу значајне хрватске снаге за себе. Тако развучени, Хрвати не да нису успели да одбију напад војске коју је довео пуковник Лисица, него је почео тотални суноврат и распад читавог хрватског војног устроја на висоравни и то толико да већ убрзо падају два највећа хрватска упоришта – Османлије и Злосела (обратите пажњу на име овог потоњег села. Иначе, његови становници су толико били усташки задојени да су чак за време Другог рата Анти Павелићу слали писмо да ако се не осећа сигурно у Загребу да дође к њима у Злосела. Они ће га чувати) која се налазе западно од града Купреса. Идућег дана, 7. априла, ЈНА се пробила до Купреса, деблокирала његове браниоце и истерала Хрвате из града. Идућих дана настаје тотално расуло у хрватским редовима, а најбољи показатељ тога је да су последњи отпор пружили испред Малована на самој чистини без икаквог заклона. Ту су добро настрадали. То је био последњи отпор на висоравни чиме је битка за Купрес била завршена нашом победом.

То је било 10. априла 1992. Тог последњег дана битке, према сведочанству хрватских ратних ветерана, тада су они највише имали погинулих. Тада је погинула и група Вуковараца (Роберт Задро, син њиховог хероја Благе Задре и Андрија Марић). Купрешка битка је тако завршена нашом победом. Линија раздвајања је сада била испод Малована ка Шуици, а цела висораван, сем села Звирњаче (мало хрватско село у југоисточном углу висоравни које се наслања на чисто хрватске краје у Рами) је било у нашим рукама. Оно што је остало запамћено су тешки масакри над заробљеним српским цивилима и војницима, а немали број њих (нарочито из Малована који су били први на удару) су завршили у злогласној Лори. Најтеже је сведочанство наших бораца када су ушли у Злосела где су видели двогодишње српско дете закуцано за бандеру. Исто тако треба споменути да су у нападу учествовале јединице их осталих хрватских крајева, али и из саме Хрватске:јединице из Дувна, добровољци из Бугојна, јединице ТО из Посушја, Студентски батаљон из Загреба, Жути мрави (Вуковарци), али и специјалне јединице при Главном стожеру хрватске војске, батаљони “Зрински” и “Франкопан” као и јединице ХОС-а. Купрес поново пада 3. 11. 1994. године, али то је посебна тема. Нека је вечна слава нашим борцима и мученицима!

П.С. Текст је написан 2018. године.

Забележио Александар Манда Мандић