У оквиру 15. Фестивала књиге у граду под Букуљом, придружени догађај била је и традиционална манифестација „Под Данковом липом” Удружења поштовалаца дела Данка Поповића, када писци разговарају, беседе и представљају своја дела. Овом приликом, на отвореној сцени у Парку Буковичке бање, надомак Данкове липе и места његовог вечног починка, представљена је нова књига Емира Кустурице „Видиш ли да не видим”, која је изазвала велико интересовање аранђеловачке публике и бројних гостију из целе Србије. Аутор је своју четврту књигу посветио свом пријатељу и нобеловцу Петеру Хандкеу, који је према његовом мишљењу више учинио за српски народ него сва дипломатија у последњих двадесет година.
– Књига је настала грешком, као и све друге озбиљне ствари, а грешка се очитала у томе што сам свом пријатељу Петеру Хандкеу обећао да ћу написати књигу о њему и на крају сам то обећање испунио врло тешко. Време ковида, измишљене пандемије, која је заправо почетак стварања новог света, хтео сам да обележим почетак тог века својим запажањем и својом идејом о неком другом. Идеја да ми пишемо књигу о неком другом је само питање колико концентрације имамо да се пресвучемо у туђе одело и уђемо под туђу кожу, а то су ваљда три већ написане књиге, доста филмова и те музике које сам се насвирао у последње 23 године. Кад сам Петеру рекао да сам књигу завршио, одговорио ми је да све књиге које се пишу нису о неком другом већ о себи. Хандке је наставак једне старе идеје која се од Ничеа разликује по томе што он верује у Бога, а код Ничеа је Бог мртав, иако касније признаје да га има у граматици – рекао је Кустурица и додао: – Хандке је једини човек код кога може да се измери број речи и број корака које је искорачао зато што никада није престао да хода и да у шетњи пројектује своју идеју: зашто да чекамо чуда и зашто не производимо сами у сваком дану оно што чекамо да се деси. У књизи сам замишљао да је он заправо један од ретких који може да пређе било коју затегнуту жицу, било где у свету, на Нијагари, у Кордоби и на крају је покушао да пређе Дрину, али то му није успело, пао је, али је зато добио Нобелову награду. Живимо у једном горком времену које ме највише подсећа на прву кашику рибљег уља коју ми је мајка дала да попијем када сам имао пет година, а пристанак на то рибље уље је био пристанак на животну горчину.
Изразио је радост што у граду под Букуљом борави први пут, уз коментар да је Аранђеловац град јединственог имена и тешко преводив на друге језике.
– Данко Поповић је за мене био велико откриће. Није било популарно да се српски народ кроз литературу велича у то време у Сарајеву. Био сам срећан када сам прочитао „Књигу о Милутину” јер је говорила о времену које није било „на дневном реду” у тадашњој Југославији – одговорио је Емир на питање о његовом поимању Данковог лика и дела.
Поред аутора о књизи су говорили књижевници и уредници. Мило Ломпар је рекао да је Емирова књига занимљива и веома сложена јер су у њој испреплетани различити жанрови књижевности.
Књижевница Весна Капор сматра да ова књига савременом свету држи духовиту лекцију о племенитом савршенству уметности и моралности кроз параболу ходања по жици изнад судбинске реке Дрине, која спаја и раздваја све осим аутентичности и човечности, а дописни члан САНУ и члан жирија Награде „Данко Поповић” Јован Делић мишљења је да ова књига превазилази границе српске књижевности, културе и језика.
Одломке из књиге читао је глумац Хаџи 31.
Догађају је присуствовала и породица Данковог сина Живомира, који су Кустурици уручили Поповићева сабрана дела.
