Ко не поштује мртве, још мање брине о живима. Одзвањају ове речи Бранка Гвозденовића из села Кључар, подно Петрове горе.

Преко сени његових предака, које су усташе убиле у Другом светском рату, ових дана прешли су багери. Да се не поштују ни мртви, ни живи међу Србима преосталим у Хрватској, пример је и то да је у Глини годину и по дана после земљотреса обновљена само једна кућа, док они који су изгубили кров над главом друго лето проводе у лименим контејнерима. Не дају им да се избаве из лименог “затвора” у који их је природна катастрофа утерала.

Као што су у Другом светском рату Срби, Јевреји и Роми обележавани жутим тракама, тако данас којекакве комисије са порушених и обрушених српских кућа скидају црвене налепнице и лепе жуте и зелене. Да их обележе. Јер, Срби у рушевинама треба да живе!

Чак и када су обезбеђена средства за изградњу нових домова на њиховом плацу, Срби не могу да добију дозволе за рушење руина.

Тежак је живот у српским местима на Банији увек био. Аршини су слични за Хрвате који су изабрали суживот са Србима. Земљотрес је послао народ у безнађе. Тешко је ишчекивати, а да ништа не добијеш. За то време донације за санацију и изградњу нових зграда једе инфлација, можда и нешто друго. Видећемо.

Само у глинском округу скоро хиљаду кућа ваља обновити и саградити. Доћи ће јесен, па зима. Доћи ће још једна година коју ће сироти људи провести у контејнерима. На Петровој гори затрта су гробља Срба страдалих од усташке каме. Хрватска је у Европској унији, па би било логично да поштују основне етичке и људске норме. Много им је, међутим, изгледа комотније и лакше да упиру прст у “српски национализам”.

Драгана Матовић (Новости)