Цела књига „Бити човек” Јована Јањића прекривена је као велом великим човекољубљем и недостижним моралним скалинадама главног јунака – патријарха српског Павла

Ретке су књиге у Србији које имају почетни тираж од десет хиљада примерака и ретке су речи људске за којима толико жуди наше читалиште као оне које је писац Јован Јањић пренео са усана патријарха Павла. Ту својеврсну причу у причи преноси нам благородни пратилац и хроничар овоземаљског живота патријарха српског Павла, неуморни Јован Јањић, настојећи увек да буде у другом плану приказујући, у књизи „Бити човек” (издавач „Невен”) рељефну позадину на којој ће истаћи лик свог главног јунака – патријарха Павла.

Не пратећи строго књижевне конвенције, Јањић пише једну жанровски прожимајућу књигу у којој се срећу приче, цртице, хронике, анегдоте и биографија, наводи  Славица Јовановић у Политици  Учесник и сведок тешких година и егзистенцијалистичких мука српске државе у другој половини 20. и почетком 21. века, патријарх Павле је стожер око кога се окреће читава приповедна конструкција. А та конструкција почива још на препознатљивом и блиском хронотопу једног историјског времена, али и личне динамике по свему необичног живота. Даље, она се темељи на живом приповедању, пластичним описима, благој атмосфери, психолошким крокијима помињаних ликова и готово обавезном поентом на крају приче у виду богоугодне поуке, последње речи којом патријарх обично запечати причу.

Усудом опредељен да буде на челу Српске цркве у најтежим временима, кротак као јагње, патријарх Павле суочава се са вуковима и води тешке унутрашње борбе које његово крхко људско биће чине једном од најснажнијих фигура новије историје.

Живот по Јеванђељу, то је била његова одредница, стуб његовог живота, сламка спасења која је хранила српство у доба голготе и мирбожала у време распутно. Таквим га приказује писац Јован Јањић, у распламсају контраста, као невероватно благог и нежног и исто тако ревносног и строгог у извршавању свог крстоносног правила, у духовном уздизању. Никада не занемаривши лествицу свог духовног напредовања, патријарх Павле настоји да буде подвижник и да у томе и друге храбри.

Он је та ауторитативна инстанца која наткриљује и окрепљује ову књигу и сам осењен и надахнут Најсветијим и Најчистијим. Цела књига прекривена је као велом великим човекољубљем и недостижним моралним скалинадама главног јунака. Његов антрополошки оптимизам греје и блажи са сваке странице ове књиге. Не желећи да га глорификује, писац постиже ефекат очекиваног, ствара слику вољеног патријарха, свеца који хода.

Јањић помиње почетке епископске службе нашег патријарха на Косову, пише о радосним и тужним догађајима, о трагичним жртвама четрнаесторице српских жетелаца из Старог Грацког, о бризи за поверени му народ. Пише о сусретима са државницима, лекарима, медицинским сестрама, писцима, генералима који су од њега тражили савет, подршку, утеху. Говори о већ пословичкој скромности, штедњи, стоицизму, духовним вертикалама којима је патријарх Павле тежио.

Учио нас је да је служба ближњему служба Богу. Учио нас је да нема греха неопроштеног, до греха непокајаног. Учио нас је да овај свет сав у злу лежи и да добро пред злим мора да се брани.

Кроз ову књигу која не намеће никакву идеологију и култ личности, која не пропагира никакву догму, провејава само једна велика љубав за човечанство. Провејава мисао о томе да се једни у другима огледамо. То није празнословље, то је онтологија. Не можемо једни без других, у другоме ћемо се као у огледалу видети и препознати.