Представа којом Југословенско драмско позориште отвара 2020. је „Маму му јебем ко је први почео“ Дејана Дуковског, у режији Слободана Унковског. Двојац Дуковски – Унковски на позоришне даске ЈДП-а враћа се после четврт века, а последњи пут било је то давне 1995. када се играла легендарна представа „Буре Барута“. Премијера представе „Маме му ебам кој прв почна“, како она гласи у оригиналу, заказана је за вечерас 27. јануара у 21 час на сцени „Љуба Тадић“.

„Није ово текст о рату. Текст је о распаду мојих личних вредности… Одговор на питања на која нисам тада могао да одговорим, затражио сам у позоришту. Измутирао сам моје позоришно памћење или покушао да пронађем позоришни омаж за моју генерацију мутаната рођених у разочарању, очају, незнању, изгубљених корена и културе… Нисам нашао одговор, али ето, написао сам овај текст. Одговор не знам ни данас. У том смислу, верујем да је текст исто тако актуелан сада као и тада“ објашњава Дуковски.

Редитељ Слободан Унковски говори о балансу између полазне теме ове драме и ванвременског оквира који она успева да задржи:

„Текст је веома комплексан и тежак за рад, иако наизглед једноставан. Скупила се озбиљна и амбициозна екипа да направи текст гледљивим и успостави везу са временом у коме живимо. Главни задатак био је ухватити неизговорљиви хаос који нас окружује и приказати личне судбине као резултат онога што се догодило у задњих 30 година на овим просторима, онога што је уграђено у наше понашање независно од тога да ли смо ми свесни тога или не. Овај комад везује љубав, губитак, насиље и наши покушаји да артикулишемо своја хтења, намере и идентитет.“

Бранислав Лечић каже да га је у овом комаду привукао судар са хаосом који је тада био очигледан – онај хаос који представља распад земље, разарајући хаос, због кога ништа више није свето. „Ова представа говори о последицама распада свих вредности које се виде у људским односима, у самом човеку, његовој души. Почетак наде, покушај да се у судару ероса и танатоса и живота и смрти нађе смисао и полазиште човека, све нас тера да у тишини заронимо у себе саме.“ Присетио се читајуће пробе на којој је Љиљана Мркић Поповић спонтано изговорила да за њу главну улогу у овој представи има анђео који представља потребу за заштитом и заклоном: „Више ниједна идеологија није спас, подела у религијском смислу нас групише и одваја; суштина је да дођемо до смисла у сопственој души.“

„Од изведбе овог комада у режији Александра Поповског, који се изводио још за време одјека ратног периода, прошло је доста времена, а ситуација се усложњавала ужасном брзином и више није питање региона, није питање Балкана, већ је у питању читав свет. Живимо са осећањем да се распада апсолутно све и свако и свуда,“ истакла је Јасна Ђуричић.

Млади глумци, којима је пружена прилика да сцену деле ‘раме уз раме’ са значајним глумачким именима данашњице, изразили су захвалност за поверење које им је пружено и могућност да једне од својих првих улога играју управо у ЈДП-у. „Иако је већина нас рођена после, неки и за време рата, важно је да ствари не стављамо испод тепиха, већ да говоримо о њима, ако већ имамо потребу. На крају, велико је питање да ли већ нисмо толико дубоко огрезли у негативности да је то постало наш ДНК?“, скренуо је пажњу Милош Лазић.

У представи играју Мики Манојловић, Бранислав Лечић, Мирјана Карановић, Јасна Ђуричић, Јована Беловић, Пеђа Марјановић, Ана Рудакијевић, Милош Лазић, Милош Лучић и Нина Перишић.

Наредна извођења заказана су за 4, 6. и 7. фебруар.