У манастиру, у долини реке Млаве, између Петровца на Млави и Жагубице, збио се, кажу, историјски догађај. Део моштију Светог кнеза Лазара, пре неколико дана, донет је овде где ће бити трајно чуване. Свуда се могло чути да се кнез тако вратио у своју прву задужбину, да је штити и чува, јер је управо он и подигао ову светињу између 1378. и 1381. године издајући оснивачку повељу коју је тада потврдио патријарх Спиридон.
„Надамо се, верујемо и молимо се Богу да ће Свети кнез својим присуством да надахне и подржи ново братство манастира и да ће одавде благосиљати све поклонике, вернике, да ће нам дати снаге да обнову, која је историјски догађај, приведемо крају. Манастир је више пута кроз векове рушен, али се увек дизао из пепела, обнављан је и овде молитва никада није престајала”, поручио је игуман манастира Горњак протосинђел Петар, изабрани епископ топлички.
У крсном ходу је мошти, праћене појањем тропара, а, у Горњак донео архимандрит Димитрије, игуман манастира Тумане. Део моштију које ће трајно остати у Лазаревој задужбини подно Хомоља, унет је у древни манастирски храм Светог Ваведења где је служена литургија. Овај догађај одвијао се под благословом епископа пожаревачко-браничевске епархије др Игнатија, у присуству многобројног свештенства и верника. Пренос моштију претходио је освећењу манастира Горњак од патријарха Порфирија, које је планирано на храмовни празник Ваведење Пресвете Богородице, 4. децембра.
Према предању, забележеном 1867. године, манастир Горњак настао је првобитно као црква Ваведења Пресвете Богородице, по жељи коју је кнез испунио Григорију Синајиту млађем, који је помогао у градњи светиње, потом њиме управљао, а његове мошти се такође данас налазе у манастирској цркви.
Међу мотивима за градњу се наводе и државнички разлози, јер је Лазар тек овладао овим крајевима па је хтео да то обележи задужбином. Историја манастира је историја народа овога краја. Рушили су га и палили, пљачкали, одводили монахе, а он је поново ницао, ту поред Млаве, припијен уз камене стрмине планине Јежевца. Манастир, који је добио име по јаком хомољском ветру горњаку, чувао је у ризници велике драгоцености: повељу кнеза Лазара, повељу патријарха српског Спиридона, барјак цара Душана, чашу кнеза Лазара са угравираним иницијалима и многе друге. Али, њих више нема јер су током ратова разношене или спаљене. По ослобођењу Србије, манастир је обновљен и дозидан. Данашњи манастир Горњак само делимично подсећа на стару манастирску цркву, мада лежи на старим темељима. Према доступним подацима, кнез Милош Обреновић је много учинио за обнову манастира, јер је Пожаревац, свега 60 километара удаљен, био једна од његових престоница. Данас манастирски комплекс чине манастирска црква уз планинску, капела Григорија Синајита са малом црквом посвећеном Светом Николи, Зимска капела и капела Светог Илије, стари и нови конак. Изван манастирског комплекса постоје два објекта: једноспратна зграда за духовнике и госте, и трпезарија за вернике. Манастир окружују готово нестварне природне лепоте, па је својевремено и Ђура Јакшић с одушевљењем испевао стихове: „Од Великог Села до самога Ждрела,/ ко да је вила нека ћилим разастрела”. Путописац Феликс Каниц је записао: „Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци”. У знак сећања на Ђуру Јакшића, који је редовно посећивао овај манастир, сваке године се у порти одржава песничка манифестација „Ноћ у Горњаку“.
Манастир Горњак припада Епархији браничевској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.
Пут светих моштију
После скоро три века сеоба мошти Светог кнеза Лазара су 9. септембра 1989. године положене поново у његову задужбину, манастир Раваницу, где се и данас налазе. Иако је Свети архијерејски сабор СПЦ још 30. маја 1954. године донео одлуку о преношењу моштију у Раваницу, ова одлука се спроводи тек 1988. поводом прославе шестогодишњице Косовске битке, када су мошти Светог кнеза Лазара свечано испраћене из Београда на пут по Србији дуг више од годину дана.
На путу до Раванице мошти Светог кнеза Лазара су прошле и боравиле у скоро 30 места у Србији. Њихов пут је и раније био дуг и неизвестан. Први пут су у Раваницу мошти донете 1390. године из Цркве Светог Вазнесења у Приштини. Године 1690. раванички монаси у великој сеоби носе са собом мошти у Сентандреју. Након седам година пренесене су у Врдник у манастир Нову Раваницу где остају до 1942. а потом су пренете у Саборну цркву у Београду, одакле су коначно премештене у манастир Раваница у Ћуприји.
