Скопље, фото Младен Станчић
У земљама окружења, које су домицилне државе Срба у региону, актуелни су пописи становништва. Термин за њихово одржавање био је 2021–2022, сходно стандардима пописне статистике и устаљене праксе у већини европских земаља да се пописи одржавају крајем једне или почетком следеће деценије. Од суседних земаља, попис је у наведеном року спроведен у Хрватској, Румунији, Северној Македонији и Мађарској, у којој, међутим, резултати још нису познати.
Термин реализовања пописа у Словенији је неизвестан зато што до сада није донета одлука да ли ће њиме бити обухваћено изјашњавање по националној и верској основи, што српска заједница тражи, а што, иначе, није био случај на попису 2011. године. Претходни попис у Босни и Херцеговини реализован је 2013, а његови резултати објављени су тек 2016. године. С обзиром на овакву динамику, мала је вероватноћа да ће се у овој години попис спровести. Попис у Албанији најављен је за 18. септембар 2023, а на јесен ове године очекује се његово спровођење и у Црној Гори.
Резултати пописа становништва у земљама у којима је до сада реализован указују на корелацију између бројности српске заједнице и степена остваривања њених права. Једна од карактеристика српске националне мањине у окружењу је тенденција опадања броја њених припадника, што је озбиљан изазов с којим се дугорочно суочава. Ова појава била је изражена и на попису становништва 2011, када је, у поређењу са 2001. годином, број Срба у региону био осетно мањи ( у Хрватској за 18 одсто, Румунији за 7,4 одсто, Црној Гори за три одсто…). Наведени тренд настављен је, па чак и знатно појачан, на попису 2021. године. Број припадника српске заједнице у Хрватској је 123.892 (у односу на 186.633 према попису 2011). а у Румунији 12.026 (на претходном попису био је 18.481), што и у једној и у другој земљи представља смањење од 33 одсто. У Северној Македонији број припадника српске мањине на попису 2021. године (23.847) за 33,6 одсто је мањи у поређењу са пописом из 2002. године (попис 2011. није спроведен).
Опадање броја Срба у региону, до којег долази као последица ниског наталитета, процеса асимилације, одласка у земље Европске уније… неповољно се одражава на релевантност коју српска заједница има у појединим земљама окружења, води постепеној маргинализацији њеног места у друштву и сужавању њених мањинских права. Тако су, на пример, у Хрватској, на основу резултата пописа из 2021. године, Срби изгубили право на службену употребу српског језика и ћириличног писма у два града – Вуковару, где чине 29,73 одсто становништва, и Врбовском (32,38 одсто) – будући да, према Уставном закону о правима националних мањина Хрватске, то право имају у оним градовима и општинама у којима чине најмање 33,3 одсто становништва. Исто тако, према одговарајућој законској одредби, уколико учествују у становништву жупанија са више од пет одсто, односно градова и општина са више од 15 одсто, Срби у Хрватској имају право на избор заменика жупана, градоначелника и начелника општине. Због нижег процента којим, према попису из 2021, припадници српске мањине учествују у становништву наведених административно-територијалних јединица, смањен је и њен удео у руководећим структурама органа на локалном и регионалном нивоу (на пример, уместо права на избор 10 заменика жупана према попису из 2011, Срби сада могу имати укупно шест).
У Румунији је изражена тенденција гашења школа с наставом на српском језику, као последица процеса рационализације због малог броја ученика. У ситуацији даљег знатног смањења броја етничких Срба, о чему говоре резултати пописа 2021, реална је опасност да се процес затварања српских школа настави, а могла би да буде угрожена и активност гимназије „Доситеј Обрадовић” у Темишвару, која је, поред гимназије „Никола Тесла” у Будимпешти, једина с наставом на српском језику у целом српском расејању.
Др Драгомир Раденковић, (Политика)
амбасадор у пензији, Београд
