Марија Милошевска (40), веома успешна амбициозна и отоврена уметница из Скопља која се већ 18 година бави филигранством, појашњава читаоцима Слова да је накит више од украсног предмета. Предмет који нас одређује, показује свету ко смо, и како се поистовећујемо са својим прецима. Склад речи поистовећујемо са филигранском жицом у савршен склад повезаног древним занатом и савременом уметношћу.
Изложбу Маријиних радова, под називом “Мамка”, која се бави контрастима, али и сличностима између два стара заната, филиграна и пецања, имали су прилику да виде и Београђани и скопљанци.
Како је изложбу прихватила публика у Скопљу, а како у Београду?
Које су сличности и разлике?
– Гостујући у Етнографском музеју у Београду, била сам, искрено, веома изненађена реакцијама, а и чињеницом да је ово прва изложба савременог карактера у 121 години постојања овог музеја. Људи су очекивали да виде нешто традиционално, а заправо су узелиМАМАЦ. Сви су били изненађени необичном фузијом два древна заната, а искрено, требало ми је мало више времена да објасним причу и инспирацију. Током двадесет дана трајања, дошли су бројни посетиоци, међу којима и велики број златара и рибара.
Одражала сам и две радионице израде накита за које су учесници показали велико интересовање. Насупрот томе, у Скопљу, односно код куће, мислим да је део публике већ упознат са причом о најстаријем писаном сведочанству о пореклу рибарске мушице, а филигранство је много заступљеније овде, у Македонији, него у Србији. Утисци у Скопљу су били невероватни и мислим да су посетиоци били задовољни.
У Београду су медији били много више заинтересовани у односу на Скопље, што је мало чудно. Маркетиншки процес је био исти, али су крајњи резултати другачији. Када су у питању саме институције – Етнографски музеј Београд и Музеј Македоније Етнолошки музеј, разликују се по начину функционисања.
Као слободни уметник који нема много додирних тачака са начином како систем функционише, ово је била прилика да се упознам и са једним и са другим. Мислим да од Етнографског музеја у Београду можемо много да научимо. Главна снага лежи у ентузијазму запослених и њиховој професионалности.
Код нас сам се сусрела са преношењем надлежности, односно, неко други је одговоран или закон не дозвољава да се изврше неке актуелне измене, што доприноси садашњем стању Музеја Македоније које се деценијама није мењало. У Београду сам чула исте притужбе, али тамо ниједан недостатак не сме да дође до изражаја.
Сматрам да ове институције, односно етнолошки музеји једне земље, треба да буду на првом месту, јер ова наука продире у срж културе народа и промовише је. Овде се налази целокупно материјално и духовно наслеђе једног народа. Ту се крију шифре наших идентитета.
Шта представља филигран и како се према њему односимо?
– Филигрански занат је медитативни процес, слично пецању. Мајстор одваја део свог времена, живота, улаже материјал – сребро да би направио комад накита који ће сведочити о времену у коме постојимо, где припадамо. Одабрао је овај пут да буде његов живот. Живот би био веома досадан да нема уметности. Цењење рада и стварања, односно куповина ових дела је најдрагоценији чин за уметнике. Подршка занатлијама и уметницима подразумева борбу против конзумеризма и борбу за оригиналност и трајне вредности.
Шта вас највише инспирише?
Цео процес рада. Тренутак стварања и стварања нечег новог. Присуство мира у процесу.
А одакле назив МАМКА за изложбу?
– Мамац је заправо удица. МАМКА је скраћеница од македонске мухе, која треба да промовише светску културну баштину, а то је прво писано сведочанство о пореклу рибарске муве у свету познате као македонска мува. Прошло је скоро десет година откако сам први пут чула за ову причу и инспирисана сам да креирам нови бренд који ће промовисати ова два древна заната у свету културних индустрија. Њиховим представљањем кроз нове медије изражавања ћемо им продужити животни век и у времену у коме живимо.
Милутин Станчић
Слово, новембар 2022
Фото. лична архива ауторке
