Сваког септембарског окупљања на врху Ниџе планине, на Кајмакчалану, поводом обележавања годишњице чувене битке 1916. За освајање капије слободе, послдњих година, уобичајено већ, ходочасници из правца Битоља, разумљиво стижу готово по правилу – заобилазно. Маршрутом с питомије – грчке стране границе. Јер, одавно временом излокани пут од Мариова према Кајмакчалану, изграђен још далеке 1928. није за аматере. Путешествије је практично озбиљна авантура чак и за искусне возаче теренаца и познаваоце ћуди планине и изазова под њеним пазувима. Но, ове године, међу окупљенима на Кајмакчалану била су двојица наших чланова – Саша Богдановић и Данијел Нинић који су пошту див јунацима палим подно капије слободе стигли да одају управо тим путем – пешице.
Само су њих двојица стигли на 2521. метар изнад мора, „с ове врлетније стране“, без возила, одлучним пешачењем од Скочивира до Кајмакчалана.
– Кренули смо „на време“. Од Скочивира, првог дана, практично пруилично „неужигани“, превалили смо 16,5 километара. Пешачили смо четири сата. Другог дана, ишли смо 11,5 километара, такође за око четири сата марша, објашњава Богдановић.
Између интервала пешачења, спавали су под ведрим небом у – врећама. Прво спавање, у месту Редер, на 1580 метара надморске висине.
Нинић шаљиво открива да није било несугласја око „смене“ у „вођству марша“ – ишли су, каже наизменично, узајамно се бодрећи.
После хиљаду метара метара надморске висине почело је играње са ћудљивим временом. Искусни планинари, ловци и стари познаваоци свих „замки“ Ниџе планине саветују да се аматерски не полази у авантуру…
– Нисмо имали никаквог колебања дуж путање решени да пешачењем одамо почаст храбрим ратницима који су уградили своје животе у тој историјској војној оперцији која се изучава у свим војним академијама. Док смо преваљивали километре, и док нам је врх изгладео – као да измиче у облацима који се смењују у налету на Кајмакчалан, обузимала ме је стална мисао – како су се борили наши храбри преци. Они у својим војничким задацима као да нису ни имали проблем врлетних изазова планине. Морали су још уз све то да на те висове изнад орловских гнезда да извлаче и тешку артиљерију… да се супротстављају непријатељу, у неким фазама буквално борбом прса у прса. Много тих слика дочараних из историје, наметало се уз пут док смо грабили према Кајмакчалану, открива Богдановић.
Нинић поносно каже да се успешно завршио марш за понос.
– Била нам је велика жеља да остваримо овај марш којим смо дали почаст храбрим ратницима на оригиналан начин – пешачењем до капије слободе. Просто нема речи којима би се описао тај осећај када смо на време стигли горе. Мало ко је људи окупљених у капелици на Кајмакчалану и знао како смо и одајле смо стигли, вели Нинић.
Одали су почаст храбрим ратницима. Запалили свеће у капелици и код костурнице. Прекрстили се уз гутљај „мученице“ за покој душе палим јунацима… тихо ненаметљиво али поносно.
Упутства
Од Битоља до Кајмакчалана, удаљености преко Мариова, од око 70 километара, с теже врлетније стране Ниџе планине води временом тешко оштећени шумски пут, на чијим деловима постоје буквално испресецани водотоци, тешко савладиви и са јаким теренцима с погоном са сва четири точка.
Званично пут је једва проходан и за таква теренска возила. И, како говоре упуства искусних познавалаца тих терена, само по повољним временскм условима од јула до септембра. Те авантуре вожњом теренским возилима тим путем, од Битоља до Кајмакчалана, преваљивањем тих 70-так километара никада није краће од пет шест сати… без евентуалних пехова.
У тим препорукама искусних стоји упозорење – „пешачење и бициклистичке туре, због удаљености насеља, и нестабилних временских услова, препоручљиво је само – професионалцима“.
Погледи
Када је сунчано, с Кајмакчалана се на грчкој страни се понекад као на длану виде Острвско и Петерско језеро, терени зимског скијашког центра Ворас. Мариово, пак одакле су Саша Богдановић и Данијел Нинић, од Скочивира пошли према Кајмакчалану, и данас чува праву ризницу ратних обележја дуж линије некадашњег Солунског фронта…
Изузетно тешке операције између српске и буагсрке војске за освајање Кајмакчалана вођене су између 12. и 30. септембра. Тада је српска војска заузела стратешки врх. Пале су огромне жртве с обе стране. Заузимањем Кајмакчалана, снагама Антанте је омогућено успешно пробијање и напредовање у операцијама које су биле увод у коначан пробој Солунског фронта и тријумфално окончање Великог рата. Претходно, 19. Новембра 1916. омогућено је успешно ослобађање Битоља…
М.С.
