Песник Матије Бећковић је казивајући песме и присећајући се дружења са колегама писцима на Сајму књига представио своје актуелне књиге „Сто мојих портрета”, „Мојих осамдесет” и „Онамо ‘намо”.
У оквиру програма Београдског сајам књига „Пишем, дакле постојим”, Бећковић је из три збирке, које је у протекле три године сукцесивно објавила компаније Новости, казивао бројне песме као што су „Писмо”, „Влаја из Глибавца” и „Онамо, ‘ намо”.
У испуњеној сајамској сали „Иво Андрић”, Бећковић се кроз песме и приче присећао дружења са Андрићем, Душаном Радовићем, Браном Петровићем, Стеваном Раичковићем, Милованом Данојлићем, Добрицом Ћосићем и другима.
„Песме нема без успомена, а не знате шта ћете запамтити, и по ком закону нешто запамтите, а нешто заборавите”, рекао је Бећковић, преноси Танјуг.
Према његовим речима, критеријум нису важни историјски догађаји него „нешто што је у том тренутку било безначајно, а после извесног времена се појави као нешто најважније”.
„Људи са којима сам провео године се сведу на неколико успомена и призора које само треба да запишете. За поезију је важно да пишете своје песме и да не лажете. Ем би био грех, ем песма не би ништа ваљала”, рекао је песник.
Бећковић је признао да никад није писао колико за време пандемије, приметивши да је у литератури „тешко наћи да је нешто настало у редовним временима”.
„Андрић је написао главне књиге у ратно време када није веровао да ће нешто да преживи и свака бомба је могла то да однесе”, рекао је академик.
Бећковић се присетио да је једном питао Андрића зашто новинарима који су у недоумици око његовог датума рођења не телефонира и каже истину редакцији да не нагађају.
„А он каже: ‘А што? Нека неко на томе докторира’“, рекао је Бећковић.
Према његовим речима, Бранко Ћопић му је на улазу у Калемегдански парк рекао: „Пази овде убијају људе! Ти гледаш лево, а трамвај те удари с десна”.
„Овде већ смакли четворицу, јуче су једног старца који је скочио са Панчевачког моста извукли жива из реке. Више не дају да се људи убијају сами”, рекао је Ћопић Бећковићу.
Књижевник Борислав Михаиловић Михиз је обожавао свој народ и мислио да је највољенији народ на свету, али кад је чуо и прочитао шта се о народу прича није му се живело, рекао је Бећковић.
У разговору телефоном Михиз се пожалио: „Не излазим нигде, не виђам никога, не гледам ни кроз прозор’”.
„’А што не одеш у Забелу или Митровцу и не замениш некога ко чека да изађе?’ Каже: ‘Зар већ не робијам уместо неког другог’”, присетио се песник.
Бећковић се присетио како је песнику Васку Попи испред београдске књижаре „Геца Кон” једном рекао: „Какав си ти српски националиста кад ниси ни Србин?”
„Рече: ‘Ја сам Србин и српски песник! ‘”, присетио се Бећковић.
Упитао је комунистичког функционера Милована Ђиласа да ли му се неко супротставио док је ведрио и облачио, а овај се сетио народног хероја и генерала Бошка Ђуричковића, чија је партизанска јединица „нешто његовом кривицом забрљала”.
Ђилас је Ђуричковићу скинуо, еполете, петокраку с капе, бацио их на земљу и издрљао цокулама, па затражио и његову пушку.
„’Што си ми узео то си ми дао и можеш да узимаш. Пушку сам узео сам и можеш је узети само преко мене мртвог’. Видех да је спреман на најгоре и направих се да му је нисам ни тражио’”, навео је Бећковић речи Ђиласа.
Према његовим речима, када се Миодраг Булатовић поверио мајци да је почео да пише, она му је рекла: „Пази да ти то не нађу”.
„Багдалин прстен” Матији Бећковићу
Лауреат најзначајнијег „Багдалиног” признања за ову годину је песник Матија Бећковић. Награда „Прстен деспота Стефана Лазаревића” биће уручена на свечаности 9. новембра.
– Треба рећи да је то свакако највеће песничко име овога тренутка и оно што посебно треба издвојити код овог песника јесте то чуло којим он успева да окупи, да кажем, народне масе, односно да окупи оне који су заинтересовани за песничку реч, а да то нису само они који воле поезију. Наравно, његова дело је огромно, обимно. Могло би се рећи да о њему као песнику постоји више написаних студија, есеја, образложења него што је он сам написао. Сама та чињеница говори о томе да имамо пред собом једно изузетно име и наравно „Багдали” је част да управо једном таквом имену да „Деспотов прстен” – рекао је овом приликом песник Љубиша Ђидић, председник жирија, у чијем саставу су још Небојша Лапчевић и Верољуб Вукашиновић.
Жири је саопштио и да ће награду „Бранко Л. Лазаревић” добити Олгица Стефановић, академски сликар из Новог Сада и дугогодишњи сарадник у ликовним доприносима часописа „Багдала за децу и младе”.
Иначе, награду „Прстен Деспота Стефана Лазаревића” , „Багдала” додељује од 1984. године, а међу добитницима су: Десанка Максимовић, Антоније Исаковић, Дејан Медаковић, Мија Павловић, Добрица Ћосић и Драгослав Михаиловић.
Политика
