Простор порушеног храма писане речи на Косанчићевом венцу требало је да буде сређен до 6. априла ове године када се навршава 80 година од његовог бомбардовања, али то се неће десити пре 2022.

Уместо да темељи Народне библиотеке Србије уништенe у шестоаприлском бомбардовању Београда 1941. године буду обучени у ново одело на 80. годишњицу тог злочина, сређивање локације на Косанчићевом венцу помера се за следећу годину. Разлог за одлагање обнове је тај што још не постоји плански основ за интервенције између улица Карађорђева, Велике степенице и Косанчићев венац којем припада и локација на којој је пре осам деценија уништено српско национално благо.

Кашњењу са усвајањем измена плана детаљне регулације од којег зависе и проширење Факултета примењених уметности, изградња зграде за „Коло” на месту бивше Ђумрукане, Градске галерије… како наводи у „Политици“ Далиборка Мучибабић, кумовали су пандемија ковида 19, али и незадовољство јавности која се успротивила драстичном повећању квадратуре стамбеног простора на двема локацијама на Косанчићу.

Колико су грађани Београда осетљиви на панораму најзначајније просторно културно-историјске целине говори и њихова истрајност у борби да спрече, кажу, уништавање Косанчићевог венца. Под притиском јавности најпре је Градски секретаријат за урбанизам отказао јавну седницу Комисије за планове планирану за 27. август прошле године, а нацрт измена плана вратио на стручну контролу да би чланови комисије још једном сагледали све промене које ће се десити изградњом јавних и стамбених објеката.

Комисија је, потом, смањила висину и габарите објекта који би требало да замени онај на углу Косанчићевог венца и Великих степеница, тврдио је Марко Стојчић, председник комисије и главни градски урбаниста, прошлог децембра неколико дана уочи јавне седнице у општини Стари град на којој су и грађани, додуше у ограниченом броју, могли да учествују. Али она је прекинута, а измене плана од тада практично замрзнуте.

– Надамо се стабилизацији епидемиолошке ситуације како бисмо у мају могли да закажемо нову јавну седницу на којој ће се расправљати о плану за Косанчићев венац. Зато што план није усвојен у буџету за ову годину нисмо определили средства за обнову темеља Народне библиотеке, тако да тај пројекат пребацујемо за 2022 – каже Стојчић.

Кад год да буде почело сређивање те локације биће то према идејном решењу Бориса Подреке, аустријског архитекте. Он је темеље храма писане речи пре четири године обликовао као место сећања. Али ни то није прошло глатко.

Подрека је избегао конкурс који је, према постојећем плану, био обавезан за ту локацију. Изостанак јавног архитектонског такмичења за тако важну позицију била је једна од бројних замерки на Подрекин ангажман у Београду. Он је, осим за Народну библиотеку, понудио и решења за Студентски трг, Карађорђеву са Савским кејом и Топличин венац, односно Парк војводе Вука. Критичари су негодовали и због тога што Подрекини пројекти предвиђају сувише бетона. Аустријски архитекта европског гласа није јавно одговарао на прозивке, али су његови пројекти на крају мање-више или потпуно мењани. Сви осим оног на Косанчићевом венцу.

– Конкурс за Народну библиотеку није организован јер Подрекино решење не предвиђа градњу новог објекта, него практично нуди партерно уређење. У изменама плана нисмо укинули конкурс и он може да се спроведе ако град или држава некада буду желели да на том месту подигну нови објекат јавне намене – каже Стојчић и додаје да је Градски завод за заштиту споменика културе израдио пројектну документацију.

Шта је Подрека предвидео на темељима Народне библиотеке?

Према његовом идејном решењу, темељи ће у целости бити очувани и уклопљени у будући меморијал оивичен улицама Косанчићев венац и Сребреничка. Његова замисао није била да реконструише прошлост јер, наглашавао је, историја се мора интерпретирати, а не копирати. Зато он „посетиоцима нуди нови простор у духу данашњице”.

– Растурена цигла и камен стално ће бити присутни и са сваким кораком који направимо та трагедија која се овде десила бошће нам очи. Сећање тако постаје физички присутно и ми га можемо додирнути – на те преостале зидине можемо сести, пољубити их… Не желим да људи овде плачу, него да памте тај културни злочин и покушај да се затре памет једног народа – говорио је Подрека својевремено за „Политику”.

У спомен-парк улазиће се из Улице Косанчићев венац. Са десне стране биће мала трибина, предвиђена за предах ученичких екскурзија и туристичких тура, које ће овде од водича моћи да сазнају историјат Народне библиотеке. На нивоу изнад трибине биће црни бетонски монолити од разбацаних књига – гробље знања и симбол смрти, видљив и онима који простор буду посматрали изван комплекса, кроз хоризонтални отвор на зиду од грубог бетона. Они ће погледом досезати и до супротног краја меморијала – цветног врта, који је за Подреку обележје животне радости.

Шетачи ће се од црних књига до расцветале оазе спуштати рампом. Кад поглед освеже раскошним шаренилом, степеницама ће моћи да се врате на вишу етажу где је смештен мали трг. То је пјацета, како је архитекта објашњавао, између живота и смрти, и има такву конструкцију да изгледа као да лебди, иако ће бити ослоњена на носаче.

Тај, како га је Подрека назвао, „друштвени део” меморијала садржаће клупе, минијатурну фонтану, а у близини ће бити и алуминијумска информативна табла са изливеним фотографијама.

Књиге гореле три дана  

Народна библиотека Србије (НБС) отворена је на Косанчићевом венцу 1925. године, у бившој фабрици за производњу папира и картона Милана Вапе, чувеног индустријалца и једног од највећих српских добротвора. Када је Вапа то здање 1921. године продао Краљевини СХС објекат је био неуслован, али је у међувремену адаптиран.

– Иницијативу да Министарство просвете од Вапе откупи зграду на Косанчићевом венцу упутио је 6. априла 1921. тадашњи управник НБС-а академик др Јован Н. Томић, историчар и личност која је најдуже била на челу те националне институције, од 1903. до 1927. Двадесет година касније, 6. априла 1941, нацисти су на том месту направили највећу ломачу књига – истиче Дејан Ристић, историчар и бивши управник Народне библиотеке Србије.

У налету немачких бомбардера НБС је погођена запаљивим бомбама и горела је три дана. До темеља су уништени зграда, сви инвентари и каталози, књижни фонд од 500.000 свезака, збирка од 1.424 ћирилска рукописа и повеља од 12. до 17. века, картографска и графичка збирка од 1.500 бројева, збирке од 4.000 наслова часописа, 1.800 наслова новина, недовољно проучена збирка турских докумената о Србији, инкунабуле и старе штампане књиге, комплетне личне библиотеке попут оних Вука Караџића и Ђуре Даничића, као и целокупна преписка значајних личности из културне и политичке историје Србије и Југославије.

У зграду на Врачарском платоу НБС се уселила 6. априла 1973. године. Прву почасну чланску карту у новоотвореном здању добио је нобеловац Иво Андрић.

Фото Остаци Народне бибилотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду (Фото Н.Марјановић)