Исхитрена творевина Југославија помутила је политички разум и резон Србима у поимању српског националног интереса, на сопствену штету и корист свих осталих народа
Радош Љушић
У „Политици” од 18. јула изашао је на насловници текст – „Метохија забрањена реч у Бриселу и Приштини”, у којем су ваши саговорници изнели мишљења о књизи „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије”. Књига се дала видети на пријему Вархељија од стране Вучића у српској канцеларији у Бриселу. Тим поводом огласила се „министарка спољних послова и дијаспоре” Косова Мелиза Харадинај Стубла и оценила као дипломатски скандал и провокацију „намерно излагање шовинистичких књига”. Ђурић, Грубјешићева, Адамовић и Вукоичићева спорили су шиптарску министарку у погледу тумачења хришћанског наслеђа и речи Метохија на мало уверљив начин.
Метохију су Турци освојили у рату, у рату су је Срби повратили (1912). Морамо себи признати да смо је стварно изгубили у миру, иако нам је одузета насилно у рату с НАТО-ом. У време Другог светског рата она је била у саставу Албаније, под италијанским протекторатом.
Српска послератна национална несрећа почиње формирањем покрајина: Војводине и Космета. Прву чине Срем, Банат и Бачка, а другу Косово и Метохија. Никоме северно од Саве и Дунава није падало на памет да било коју од ове три области суспендује из састава северне покрајине. У погледу јужне покрајине није било тако.
Исхитрена творевина Југославија помутила је политички разум и резон Србима у поимању српског националног интереса, на сопствену штету и у корист свих осталих народа. Кад је реч Метохија избрисана из Устава (1974) и тиме појам Косово (не ни Космет) постао легитиман, није забележен ниједан јавни народни протест, ако изузмемо појединачне наступе, изјаве и притајене разговоре. Тај правни акт довео је шиптарски мирни сепаратизам до врхунца. Тек шиптарске јавне демонстрације о Косову као републици, потом и о отцепљењу, пробудиле су успавану свест и савест српског народа на Косову и Метохији, а потом, успорено, у Србији и Црној Гори.
За Косово и Метохију могло се учинити много више у Краљевини Југославији, али је сасвим сигурно да се није ништа изгубило. Посрнуће је настало доласком комуниста. Национална свест шиптарских комуниста била је далeко јача од националне свести српских комуниста, ако су је ови уопште имали. Више пута сам написао да су Србима с Космета Срби комунисти били непријатељи већи него Шиптари. Са Шиптарима се српски сељак некако и носио, али никако није могао да изађе на крај са српским комунистима, који су, не сви, радили у интересу Албанаца. Подршка им је стизала, и Шиптарима и српским комунистима, из Србије и осталих југословенских република. Срби, не убрајајући у њих припаднике Комунистичке партије, били су препуштени сами себи и поклекли су у тој неравноправној борби против привилегованих Шиптара, подржаваних од српских и југословенских комуниста, а помаганих здушно из Албаније. Српско буђење крајем осамдесетих година 20. века дошло је прекасно.
Призрен некада (Фотодокументација “Политика”)
Враћам се спорној књизи и указујем на примере наше немарности, непажње и рада против сопствених интереса. Годину дана пре Устава из 1974. године, дакле пре избацивања речи Метохија из Устава, изашла је књига на српском и албанском језику: „Косово. Kosova”, у издању „Економске политике” из Београда. Без имена Метохија, иако је у књизи приказана њена повест.
Наводим још два примера наше небудности. Године 1980. „Јединство” је у десет томова штампало „Народну књижевност на Косову”; ни овде у наслову нема речи Метохија, а помиње се у предговору. Пет година касније излази из штампе дело Димитрија Богдановића „Књига о Косову”. Ни ту у наслову нема Метохије, иако је ово дело од изузетне вредности. Те године, ваш лист објављивао је у наставцима фељтон из књиге Синана Хасанија о Косову (ни у њој нема Метохије), а одбио је да објави мој приказ Богдановићеве књиге.
Постоје и другачији примери, супротни од ових, али су они остали без утицаја. Као реакција на запостављање речи Метохија може се навести књига Игора Ђурића „Метохија и Косово”, Земун 2010.
Ни у једном од три наведена примера Шиптари нису могли да нам наметну наслове књига, нити су, пак, одлучивали шта ће наша штампа у Београду да објави. Данас, после 35 година, држим „Политику” у рукама и не могу да верујем да су то исте новине. У оно време, док је још било и људи и снаге и имовине, ми, Срби с Космета, били смо као уклети: непријатељ продире из Албаније и насељава нашу земљу, Шиптари с Космета присвајају све што могу и масовно купују српку имовину. Тада испољавану нашу слабост, острашћену комунизмом, данас прескупо плаћамо. Национална успаваност једног народа сигуран је знак о његовом пропадању, плашим се и одумирању.
И, напослетку, од када су почели преговори Шиптари траже све и добијају скоро све, споро, али сигурно, док Срби траже мало и не добијају скоро ништа. То је последица рата из 1999. Свима нама расцветала су се уста од речи компромис. Штета што за њу нису знали Милош Обилић и Вук Бранковић, можда би с падишахом Муратом нашли неко решење које би нам данас било од користи. Мурат и Милош остали би живи, а Вук не би био издајник, нити би се Вучић и Хоти састајали у Бриселу. И Метохија не би била спорна!
Радош Љуђић (Политика)
Редовни професор Филозофског факултета у Београду
