Кадар из тв спота о Милунки Савић (Фото: видео исечак)
Како се српска Јованка Орлеанка уклапа у усмерење на будућност које наводно препоручују спотови амбасаде САД? У поређењу са спотовима о Симићу, Вујићу и Богдановићу, инсистирање на Милунки Савић следи неку сасвим друкчију уређивачку политику.
На мапи утопије
Коначно ми је лакнуло! Усред пандемије, несхватљивих масовних журки у зао час и потоњег ишчуђавања откуд толико повећање броја заражених ковидом 19 десетак дана касније, помоћ ми је стигла одакле је нисам очекивао: од амбасаде САД у Србији. Мени и мојим земљацима коначно је гласно и јасно потврђено с меродавног места да смо ми свет. За случај да смо у то сумњали. И не само да је потврђено већ нам се свакодневно, из минута у минут, то откровење утерује у уши преко телевизијских канала – као што диск-џокеј утерује у уши нови хит – да случајно не заборавимо.
Таман кад сам насуо себи пиће да у то име наздравим, црв сумње поче да ме нагриза: док се чаша празнила покушао сам грозничаво да се присетим ко то није свет, ком народу или земљи можемо да се ругамо и показујемо шипак, сад кад знамо да ми јесмо свет. Узалуд. Спласнуло ми одушевљење, испада да нас Амери нису баш много похвалили. Схватам да је амбасада потрошила грдне паре да би се спотови с том заједничком поруком бесомучно вртели на свим каналима, више него рекламе за кладионице, што сам до јуче веровао да је немогуће. С погледом упртим у празно дно чаше, упитао сам се: Ако није похвала, шта је онда циљ тако агресивне поруке?
Пропагандна ТВ кампања америчке амбасаде је била толико јасна, да је посланство морало да накнадно објасни збуњеним Србима: циљ кампање је да се „ода признање и изрази захвалност за допринос који су Срби дали свету”.
Аха! Опет примирен, досуо сам пиће у празну чашу; у народу који се врло често брани кад га нико не напада, па ваљда зато заборавља да се побуни кад за то стварно има разлога, лако се у свему види злонамерност; нећу да будем такав. Присетих се Дејвида Вујића, велемајстора америчког свемирског програма, Чарлија Симића, једног од водећих америчких песника, Волта Богдановића, троструког добитника Пулицерове награде за новинарство – сви наше горе листови. У првим спотовима америчке амбасаде, Срби који су се пре свега по достигнућима истакли као амерички држављани, били су савршено бирани и представљени као позитиван симбол добрих билатералних веза две земље. Онда се десила прва грешка да се речи Пекићевог негативца, нацисте, из књиге Како упокојити вампира, цитирају као речи српског писца. Многе је то збунило и изнервирало, чак и Владимира Костића, председника Српске академије наука, који је оштро реаговао, тврдећи да спот омаловажава значај историје и велича поглед у будућност (не хајући за поуке прошлости). Будући да нисам склон веровању у велике завере, не чини ми се да су Амери хтели округло па на ћоше да нам поруче да се оканемо Косова и прихватимо будућност по њиховом кроју – како се некима учинило; то је превише суптилно за масовну рекламну кампању која мора да се служи једноставним порукама како би била свима разумљива. Али паде ми на памет нешто што је остало у сенци: велики Пекић нема никакве „билатералне” везе са Сједињеним Америчким Државама. Ако Британци буду снимали овакав спот, Пекић ће бити савршени протагониста.
Тон и слика
И онда, кад сам помислио да ћемо се вратити на америчке Србе – Милунка Савић! Једина која је добила два спота америчке амбасаде. Кад год ми се чаша испразни, поново се роди сумња. Требало би да узмем већу. Како се српска Јованка Орлеанка уклапа у усмерење на будућност које наводно препоручују спотови амбасаде? У поређењу са спотовима о Симићу, Вујићу и Богдановићу, инсистирање на Милунки Савић следи неку сасвим друкчију уређивачку политику.
Док слушам болно патетично читање пацифистичке поруке славне српске ратнице, представљене такорећи као хуманитарне раднице, гледам слику Милунке Савић с бомбом у руци, у блатњавом рову (први спот), како пуца у пијане непријатељске војнике (у другом споту) док се коначно на њих не сажали. Ову противречност тона и слике допуњује – као шлаг на торти – сцена одликовања које неки филмски генерал, веома налик Деда Мразу, додељује Милунки у Бизерти, на годишњици америчке независности. У времену после истине не изненађује ме вешт марифетлук филмаџија: будући да је Милунка, осим српских, добила и два висока француска одликовања, али не и америчко ордење, не обмањују се гледаоци експлицитном тврдњом да таква веза између САД и наше јунакиње стварно постоји, али слика наговештава управо то. Мајсторски, нема шта. Као узгред, у првом споту се каже како је јунакиња заборављена од свих, радила као чистачица и одгајила тридесеторо деце; баш похвално за једну земљу која „сања снове читавог света”, али је визуелно представљена оружјем, рововима, блатом и немаштином хероја. Што би поетично и родољубиво рекао Радован Трећи – „У мом селу сад је пролеће, блато до колена, сељаци се боду ножевима…” Идилична слика Србије.
Да будем мало ђаволов адвокат: у мом крају, кад од државе (краљевине) добијете кућу и имање за ратне заслуге – у Степановићеву, селу код Новог Сада, па државну пензију и стан у Београду (од комунистичке Југославије), то баш не личи на потпуни заборав. Други пар рукава је да ли је Милунка заслужила много више и да ли је била подједнако сналажљива у миру као и у рату.
Patronizing (покровитељски) је придев који се у америчком енглеском углавном користи с негативном конотацијом. Односи се на ону ситуацију кад вас неко с висине, уз ироничан поглед, тапка по рамену и каже да ће све бити у реду – подразумева се да потапшани треба да прихвати вођство покровитеља ако жели да тако буде. Телевизијска кампања америчке амбасаде у Србији делује ми управо тако – ред хвале неким истакнутим појединцима који су, узгред буди речено, успели у Америци, а не у Србији, а потом ред подсећања да се оканемо историје и оптимистички окренемо будућности, таква каква ће бити.
Уверавање да су два и два четири пали само код математички неуких; откриће велике истине да смо део света, па чак и да сањамо исте снове као свет – само подвлачи могућност да је у то неко сумњао (питајте Кубанце).
Подразумевана супериорност
Парадоксално је што се углавном слажем са основном поставком да смо народ који сразмерно превише гледа у прошлост и то многоструким, често фалсификаторским погледом и да је крајње време да смањимо митоманију, а повећамо практичан, предузетнички дух; смета ми, међутим, што до тога никако да дођемо сами и што нам то препоручује, с неког савременог Олимпа, земља за коју се не може рећи да гаји нарочито поштовање за народе с вишемиленијумском историјом, науком, медицином, уметношћу и просперитетом, још у оно давно доба кад се по бескрајним америчким пашњацима није знало да ли голишави ловци јуре бизоне или обрнуто.
Одсуство осећања за нијансе и равнотежу типично је за расуђивање људи без дуге прошлости; неоптерећеност историјом помаже им да буду практични, али и да свет – чији смо део сви – доживљавају често површно, манихејски и да се према њему односе надмено – понекад без лоше намере.
У јеку последњих балканских ратова, средином деведесетих година прошлог века, разговарао сам у Њујорку с мајком мог пријатеља, искусног америчког новинара и борца за људска права. Кети је личила на дебељушкасту добру вилу, читав живот посветила је хуманитарном раду и позитивним социјалним реформама, вишеструко је одликована за своје неуморно деловање, била је близак пријатељ Ала Гора, а нарочито његове супруге Типер. Имала је приступ високим сферама извршне власти САД и била искрено забринута за судбину и животе нас, свадљивих Балканаца. Кад ме је упитала сасвим озбиљно шта би у тој ситуацији могао најбоље да учини амерички председник, одговорио сам јој: „Да се не меша”, а она ме је погледала у чуду, не схватајући да је осећај подразумеване супериорности у генетском запису народа великих сила.
Не пуним поново чашу; плашим се да ће ме пиће навести да кажем нешто што не желим и због чега ћу касније зажалити. Прелазим на „сок од ђуса”, што би рекла једна наша естрадна звездица. Као што сваки садиста има свог мазохисту, осећање супериорности једних не би постојало да не постоји осећање инфериорности других. Ваљда зато нема никог ко ће учтиво, без свађе, замолити америчку амбасаду да престане да нас својим спотовима толико хвали како бисмо се од тога што пре опоравили.
Бранко Анђић (Политика)
