Нико не зна тачно колико још Срба живи у Северној Македонији, они немају храмове у којима би се молили, а културни идентитет одржавају тек тврдоглави и ентузијастични појединци за које матица не мари.

 

Милутин Станчић је рођен 1980. године у Скопљу. Дипломирао је јужнословенску књижевност и српски језик на Универзитету “Св. Кирил и Методиј” у Скопљу, на Филолошком факултету “Блаже Конески”. Један је од оснивача Културно-информативног центра Срба у Македонији – “Спона”. У оквиру центра, уређивао је часопис Слово и радио на платформи информативног портала Спона www.срби.орг.мк. Права је особа за разговор на тему – Срби у Северној Македонији, наводи Мирослав Кос у уводу разговора за Блиц.

Фото: Немања Јовановић

 

Донедавно били сте владин чиновник, шеф Управе за унапређење језика мањинских заједница Владе Северне Македоније. Изборили сте се да српски језик, као изборни предмет, после 12 година, поново буде у македонским школама. И онда сте смењени…

 

– Иницијативу за поновно увођење српског језика у основне школе покренуо сам и могу рећи чудом издејствовао као директор поменуте Управе. Истрајно сам водио борбу и успео после годину и по да се системски врати укинуто стечено право… Значајан је то корак за унапређење српског језика и културе на простору Северне Македоније. Несумњиво, битно је то и као допринос унапређењу и јачању међудржавних односа. Имали смо посебно разумевање од премијера Зорана Заева и министра за образовање и науку Арбена Адемија. Међутим, напоре нису сви дочекали с одобравањем. Председник Српске странке Мирослав Јовановић, посланик у Собрању и члан коалиције коју предводи СДСМ, затражио је да будем смењен, што је и учињено. Упркос чињеници да сам био ангажован као нестраначка личност, склоњен сам формално због “партијског нерада”. Успех се и у овом случају не прашта.

 

У чему вас је та смена онемогућила?

 

– Пре свега у спровођењу онога што је започето. Заиста је тешко не само повратити нешто што је олако донето као одлука о укидању, него да се сада изборено право, стечено споведе у дело у школама, општинама, селима, градовима… Али, сведоци смо отужне праксе да смо ми као део српског народа у Македонији заиста осуђени на политичко деловање на своју штету зарад сујете и остварења личних интереса страначких првака, површности, незнања.

 

Шта кажу званични подаци: Колико има Срба у СМ? Где данас живе Срби у СМ?

 

– Званични подаци са последњег пописа из 2002. говоре да их је нешто мање од 36.000 или око 1,78 одсто. Но, пописа од тада није било. Срба има махом на северу, у северозападном делу земље, нешто у долини Вардара на југу. Велики број Срба је нажалост у одуженом вишедеценијском процесу асимилације “нестао”, претопљен је, препуштени самима себи без права на слободу вероисповести, без јаке школске установе. У редовном процесу образовања само у три основне школе постоје одељења са наставом на српском језику. У средњим школама, упркос законској могућности, нема ниједног ученика који се образује на српском језику.

 

Од 2005. са неколико сарадника водите Културно-информативни центар “Спона”, својеврстан српски културни центар у Скопљу. Шта је “Спона” до сада урадила? Колико српских медија уопште има у СМ, како они раде, у којим условима, ко их финансира?

 

– Тренутно поред “Споне” и њеног портала www.срби.орг.мк, ту је и веб-видео канал Србтел, као и емисија “Видик” у оквиру МРТВ, и радио емисија у оквиру јавног сервиса… Финансирање је на бази пројектних учешћа на конкурсима министарстава у матици и РСМ. Портал Спона, међутим, једини је који практично ажурно функционише без икакве потпоре матице. У протеклих неколико година багателисано је неколико пројеката на конкурсима Министарства културе и информисања, упркос чињеници да је то једини информативни сајт са ажурном понудом на српском језику у Македонији од 2006. до данас. Радимо у доброј мери захваљујући ентузијазму, али и “из ината”. А, рецимо, два локална медија из Куманова, ТВ Плус и Радио бум суфинансирани су по конкурсима за медијску подршку гласилима Срба у региону од стране Министарства културе и информисања Србије иако су објективно без програма на српском језику и са изузетно ограниченим дометом. Раде наменске емисије прилагођавајући се како би могли да “оправдају” добијени новац из Србије…

 

Какав је однос домаћег становништва према српској култури? Организовали сте неке представе, изложбе… какве су биле реакције?

 

– Ако понудите квалитетан пројекат, интерес је велики, а конкретан пример је и наша представа “Реалисти”. На књижевним радионицама у “Спони”, на пример, знатно је већи број учесника који нису Срби.

 

Да ли сарађујете са Српском црквом? Каква је генерално ситуација са Србима верницима, коме су они препуштени, где обављају литургије?

 

– Ово је веома болно и специфично питање. Сви храмови су у владавини неканонске МПЦ, док канонска Охридска архиепископија, при Пећкој патријаршији, своја богослужења изводи у параклисима, по становима и кућама, викендицама, будући да државне власти у Скопљу одбијају да региструју њено деловање. И поред успостављања канонског поретка у таквим околностима, чињеница је да Срби, као својеврсни заложници вишедеценијског нерешеног раскола, објективно, немају могућности за нормалан верски живот. Македонија је потписница Европске повоље о људским правима, али по овом питању Срби у овој земљи у 21. веку остају ускраћени за најосновније људско право, слободу вероисповести.

 

Делатности “Споне”

 

– Спона је својим порталом пионирски започела процес квалитетне информативне понуде на услузи читаоцима, дипломатском особљу, нашим људима у иностранству. А без подршке. Као и часопис “Слово” са подлистком “Словце за најмлађе”. Спона је тај часопис на српском од 2006. издавала до пре неколико година, и после 48 бројева, због недостатка средстава, замрзла. Упркос свему, виталне активности Центра “Спона” ипак се одржавају, иако под тешким условима. У Центру су библиотека и читаоница са значајним делом фонда, превашодно обогаћеног донацијама Народне библиотеке Србије. Организовали смо у Скопљу и Куманову педесетак књижевних радионица за обраду дела најпознатијих српских аутора. Организовали смо и обуку за 20 наставника српског језика из Северне Македоније на Филолошком факултету у Нишу, организовано је и више десетина ликовних изложби, песничких сусрета, промоција, представљања младих стваралаца… Поводом значајних дазума из српске историје и великих православних празника, организујемо и видео и филмске пројекције – каже Милутин Станчић у разговору за Блиц.