Често се чује да млади мало читају или ништа не читају. Но, остаје се само на констатацији, мало ко је разрађује даље. Где су узроци такве појаве? Шта код младих изазива одбојност према књизи у класичном облику? Како изгледа историја одбијања читања? Који су начини да променимо то њихово становиште? Шта нудимо младима за читање? Да ли баш толико треба нападати књиге о Харију Потеру, ако оне привлаче и најокорелије противнике дебелих књига? Да ли наша понуда одговара савременом младом читаоцу?
Посматрао сам своју трогодишњу унучицу којој сам купио лепу илустровану бајку. Занимљиво, она је прстићем покушавала да помери и промени слику, како то ради њен старији брат на свом таблету или родитељи на телефону. Читање, очигледно, морамо да ставимо у контекст новог времена, када се многи одговори траже на таблету или на мобилном телефону. Већ и бабе и деде садашње генерације кажу: “Изгуглај то”. Нова реч је већ добила право грађанства у нашој језичкој свакодневици.
Траже се дијалози
Долазимо до сржи проблема: имамо ли ми шта да понудимо младим читаоцима? И оног још важнијег – како им то нудимо. Да ли је то прилагођено времену и садашњем знању, колико год оно било површно, младе генерације. Добрица Ћосић пре коју годину написа да он живи у “туђем веку”. Упитамо ли се ми понекад да ли покушавамо да нашег савременог дечака или девојчицу, који тако вешто барата мобилним телефоном, компјутером, гуглом, таблетом, и који зачас пронађе нашу причу како се прадеда борио на Скадру или се опорављао на острву Виду, вратимо у наше време. Или још даље у прошлост. А он одмах схвата да то није његов пут и игнорише наш напор.
Основац са својим мобилним таблетом или телефоном, који тражи вајфај да би остао у вези са светом, много је другачији основац од оног из нашег времена. Али, верујем да тај основац хоће да чита књигу и да се упознаје с нашом историјом ако му је понудимо на бољи и њему ближи начин. Можда му не одговара десетерац епске песме, као што му не одговарају ни гусле, ако нису као раритет укључене у неку рок или поп музику.
Дечији писци, односно та врста књижевности, процењује се као мање вредна од такозване књижевности за одрасле. Сем што мора уметнички, језички и стилски бити на одговарајућем нивоу, што се подразумева, она мора да има и још неке карактеристике.
Млади воле акцију, па то значи да се радња књиге мора одвијати динамичније, да се догађаји смењују као на филму, а да описи природе и личности буду кратки и језгровити. Уместо дугих описа, најчешће се траже дијалози. Међутим, и дијалози морају да буду врцави, духовити и занимљиви. Иначе, досадно наглабање, “смарање, тупљење, дављење”, како кажу припадници младе генерације, не може да прође код њих. Уз све то, књижевно дело за младе читаоце треба да садржи и ненаметљиву васпитну поруку (образовна се подразумева), што од аутора тражи и познавање основа педагошке науке.
Има у светској књижевности један цео покрет – популаризација историје намењена младој генерацији, али на савремен начин. То је упознавање с прошлошћу, са значајним личностима и догађајима, претварање суве и досадне историјске приче у бајку, у савремену причу, с личностима које су блискије савременој генерацији, причу испричану језиком данашње генерације, с додатком хумора. Данас мало које дете које не зна за ескалибур, витезове округлог стола, Мерлина и Моргану, причу о Дракули…
Међутим, изузевши народне песме, ми немамо популарне приче о Марку Краљевићу, Болани Дојчину, Бановићу Страхињи, Никцу од Ровина, Старцу Вујадину и његовим синовима, о нашој бајковитој, па и о оној митској прошлости, о занимљивим подвизима наших малих људи, о великој толеранцији оних који су подигли пирамиду над 900 туђинских војника погинулих у околини Чачка са четири верска обележја. Ето, немамо ни савремену причу о Ћеле кули, а да и не говорим о Которанину Вити који је подизао Високе Дечане. Зашто нема приче о Симониди? Где се изгуби та популарна причица о Миши Анастасијевићу, капетан Миши? Како разумети да читамо о Робину Худу, а не о Хајдук Вељку, о Маријани, а не о Чучук Стани?
Савремени Марко
Зато ме недавно обрадовала двојезична књижица од четрдесетак страна под насловом Авантуре Марка Краљевића – мала прича о великом јунаку. Књигу је написао Слободан Станишић, познати дечји писац. Онај страшни Марко с брчинама “као јагње од пола године”, неком буздованчином која више личи на буре с дршком, у књизи се понаша као савремени Марко, уз то као вечити дечак, како у предговору књижице каже Драган Марић, чија идеја је и била покретање овакве едиције. Марко каже, то тврди аутор Слободан Станишић, да увек дође наше време када млади читају о њему. Овај Марко са Шарцем игра жмурке, хвата се у коштац и рве с медведом Брегом Брежином, прича о мегдану с Мусом, води пастирчиће на славу код Бега Костадина, понаша се као неки савремени, уз то и еколошки Марко. Прича је врло једноставна, лако прихватљива. Језик је савремен, стил једноставан приповедачки.
Књигу је на енглески превела Дајана Лазаревић, Марка на фотографијама и у представи ДКЦ глуми Горан Јоксић, а издавач је Дечји културни центар Београда. Вероватно је да ће се књига наћи и као поклон будућим учесницима познате манифестације Радост Европе, чиме ће многи клинци из тридесетак земаља који учествују на овој традиционалној манифестацији упознати на приступачан начин с нашим националним јунаком. Осим тога, захваљујући преводу на енглески, прича о нашем националном јунаку наћи ће пут до љубитеља историје, митова и старих легенди на том језичком подручју.
Наше народне песме јесу лепе и могле су да изазову дивљење Гетеа, браће Грим и Копитара и ондашњу културну Европу. Али, савремена деца тешко ће се одушевити том литературом. Зато је покушај Дечјег културног центра да овом књигом Слободана Станишића на друкчији начин заинтересују нашу децу за јунаке из наше историје вредан пажње и подршке. Уосталом, читаоци се стварају у детињству, па постепено развијају читалачки укус и постају заљубљеници у књиге касније. Зато је развијање читалачке културе и стварање навике читања веома важан посао. А тражење начина да се млади и књига зближе одговоран педагошки посао и друштвена обавеза коју је овде, чини ми се, ДКЦ добро схватио и на леп начин је покушава остварити.
Димитрије Јаничић (Политика)
