Смета му то што у своју кућу мора редовно да донесе укрштеницу на ћирилици. Код својих Хрвата, који у то време пију кафу у оближњем шопинг молу, не може јер је „мешанац”, а да оде код Југословена, то му понос не дâ.

Фото Википедија

Деда Драго је имао срећу, или несрећу (како се узме) да га живот веже за супругу Српкињу. Преживео је све ратове деведесетих, ходајући по танкој жици сукоба између Срба и Хрвата као оне акробате са дугачком мотком.

Мој брат је прошао много горе – супруга му је отишла у „зенге” и он је морао натраг у Ниш. Сада једном годишње оде на ћеркин рођендан у Кутину.
За право чудо у Аустралији ти ратови прошли су неочекивано мирно. Народ се овде поделио много пре него што се распала несрећна земља. Сваки од њих је имао своју цркви, удружење, продавницу, па чак и насеље, у коме се осећао као код својих.

Аустралија
Аустралија
Фото Пиксабеј

Годинама успостављани ред повремено су рушили хрватски екстремисти, али се поново све враћало у „нормалу”. Били су комшије који се воле и мрзе у истом време. Онако како обично бива када људи не могу једни без других.
Када смо долазили у Мелбурн, од наших Срба добили смо инструкције – слободно кажите да сте Срби, али избегавајте реч „Југословен”.  Међутим, као прави трговац, ја сам ишао код свих, од „четника”, преко „босанаца” па све до „југословена”. Свуда су ме лепо примали, ваљда зато што се сам мудро избегавао све дискусије о политици.

Само једном се десио инцидент док сам продавао књиге на забави друштва „Братство и јединство”. Група Хрвата бацила је петарду у салу где се играло коло. Сакривени под окриљем мрака побегли су успут поломивши неколико шофершајбни на паркингу. То је једини „ратни сукоб” који памтим.
Али враг, ни данас не да мира деда Драги. Када четвртком дође у књижару да за своју захтевну супругу купи „Разбибригу” увек покрене неку осетљиву тему.

Зна он да је купац „увек у праву” па хоће бар мало да на мени искали свој бес. Смета му то што у своју кућу мора редовно да донесе укрштеницу на ћирилици.  Са друге стране, као пензионер у ова кризна времена,  мора да пази на сваки долар.
Код својих Хрвата, који у то време пију кафу у оближњем шопинг молу, не може јер је „мешанац”. А да оде код Југословена, то му понос не дâ.

У том шопинг молу, у једној продавници брзе хране на последњем спрату зграде састају се пензионери. И ту, такође, влада поменути ред. Срби седе за својим столом, Југословени за другим и тако редом. Нема мешања, осим што падне по које добацивање, и наравно међусобно оговарање.

И то траје годинама. Воле се и мрзе у исто време. Као што рекох.

– Не знам детаље, само знам да је то почетак великих немира.
– Којих, пита он, онако кратко док нервозно увија укрштеницу.
– Па Америка…
Он ме погледа, онако испод око, помало збуњено.
– Знаш ли неког комшију горе код тебе у Ендевер Хилсу (насеље у коме живе Хрвати) који има велику кућу, са којом се стално хвали, па га сви познаници мрзе?
– Има таквих, одговори он, поново кратко, онако како то раде интелигентни људи.
– А замисли шта ће се десити кад банка дође и прода му кућу. Он због рестрикција он не иде на посао, не отплаћује кредит, а кућу је купио без иједног долара уштеђевине.
Он ме гледа и даље збуњено, а ја наставих своју анализу.
– То се дешава са Америком, штампали су пара колико им треба, започели многобројне ратове, а сада је дошло време да врате све те дугове. Зато ће бити немира.
Оде деда Драго ужурбано, очигледно незадовољан мојим одговором. Није успео да ме надмудри ни овог пута.
Питам се шта ће смислити за следећи четвртак.

Џорџ Петровић, Мелбурн, Ауст

Мој живот у иностранству – Политика