Можда би боље било да су Срби у 11. веку прихватили римокатоличанство или да је Свети Сава отишао у Ватикан, а не на Свету Гору, па бисмо били као Чеси, Словаци, Хрвати, Мађари итд. Сигурно бисмо избегли многе погроме и геноцид који су били инспирисани тиме да нас збришу са лица Земље, само зато што смо православни Срби.
Можда би било боље и да смо прихватили захтеве турског султана Мурата пред Косовску битку 1389. године и тиме избегли огромна страдања, а Турке пустили мирно да нас поробе, a да добијемо на времену да преговарамо.
Можда би било боље и да смо прихватили турског султана Мехмеда II Освајача и да му нисмо пружали онакав отпор кад нас је освајао, чиме бисмо избегли опет огромна страдања, разарања, данак у крви, а Турке пустили мирно да нас поробе.
Можда није требало ни толико да се бунимо под Турцима и да сви прихватимо Ислам, како би избегли набијања на колац, данак у крви, одвођења у ропства, отимања жена и девојака, живот на дну друштвене лествице по Шеријатском систему, кулуке, читлуке, Ћеле-куле, сече кнезова и главара, убиства свих мушкараца до 14. године живота, разарање готово сваке цркве и манастира итд.
Можда би било боље и да смо прихватили аустријске цареве и сви постали пуноправан део Хабзбуршке Монархије као римокатолици или унијати и могли бисмо лакше да се ослободимо Турака и живимо у просветитељској Европи, у једном дивном и просвећеном немачком царству.
А можда би било боље и да смо прихватили све турске и аустријске захтеве у Карађорђевом и Милошевом устанку, чиме бисмо сачували народ и избегли огромну погибељ, јер смо остали без половине мушког становништва у устаничкој Србији.
Можда би било боље и да смо прихватили Мађарску буну из 1848-1849 и постали Мађари јер бисмо тако постали део једне моћне европске силе и био би нам много лакши живот него као Православним Србима јер су мађарски захтеви били да нас просто нестане из наших историјских земаља северно од Саве и Дунава.
Можда би било боље и да се нисмо онолико бунили по Црној Гори и Брдима правећи теократску државу митрополита Петровића, да смо прихватили Наполеона тј. његова освајања по нашем приморју или да се нисмо онако снажно бунили у Херцеговини и Босни 1875-78, те да смо мирно прихватили Аустроугарску када је дошла да нас просвети, а ми луди гинули уместо да пригрлимо њихове дивне вредности.
Можда би боље било да Србија није улазила у санкције и царинске ратове са Аустроугарском поставши трговински потпуно независни или да смо, након Сарјевског атентата, 1914. године прихватили ултиматум Аустроугарске, ког ни једна суверена земља није могла да прихвати… Барем не би погинула половина мушког становништва и трећина укупног становништва Краљевине Србије у Првом светском рату, не би било голготе и повлачења преко Албаније, Крфа, тифуса, Солунског фронта итд.
Можда би било боље и да смо као победник Првог светског рата, 25. марта 1941. године прихватили да уђемо у Хитлеров војно-политички пакт и да се придржавамо тог споразума са Хитлером, иако нам је он наменио робовски статус у његовој “Новој Европи”, посебно нам се светећи због славне победе у Првом светском рату. Освајали бисмо лепо Солун за Хитлера, гинули бисмо под Стаљинградом итд. иако би нам он распарчао земљу и дао суседима, створио НДХ и дао Хрватима све што траже, да спроведу свој план о трћини Срба коју треба побити, трећину покрстити и трећину протерати, а имали бисмо и неке врсте Јадовна, Јасеновца, јама, дечијих логора смрти итд. – све у складу са увелико већ одобреним усташким плановима. Можда бисмо својом верношћу Адолфу Хитлеру то мало ублажили, а можда се то и не би догодило, пошто је осветољубиви Хитлер знао јако добро ко су Срби и ко му је уништио Аустроугарско и Немачко царство.
А можда би било боље и да су Срби 1991. године на овамо прихватили све предлоге западне Европе и Америке, типа Рамбује? Избегли бисмо рат, разарања, санкције, бомбардовања, осиромашени уранијум, избеглице итд. Боље да смо мирно гледали како нас уништавају, бомбардују, распарчавају и расрбљавају.
Можда је и данас боље да прихватимо ”латиницу” (тј. хрватску Гајицу) као ”сав нормалан свет” да дигнемо руке од Ћирилице, себе, Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе и постанемо ко Милове комуноусташе без историје, морала, Косовског завета, Светосавља итд. Лакше бисмо тако ишли у велики свет и постали део Европе и НАТО пакта. И шта би нам фалило?
Проблем је у томе што, да смо било шта од овога прихватили, онда не бисмо више били Срби.
Ми смо такав народ који је чврсто утемељен у својој историји и својим историјским заветима. Можда и најчвршће у Европи. Барем до сада није постојала цена којом би Срби продали оно што нас чини Србима и оно што су наши преци својим животима и крвљу бранили и одбранили.
И зато треба разумети ту реку људи који су тог 27. марта 1941. године изашли на улице свих српских градова и рекли НЕ споразуму са Хитлером и подржали свога краља и своју војску. То је српски менталитет био и остао и са таквим менталитетом смо ми током историје били у стању да решавамо највеће историјске изазове. Одрекнемо ли се Светог Саве и Косова као наше националне и историјске вертикале ка Богу, ми престајемо бити Срби!
Преузето са странице: Историја Срба
