Ових дана се само о њему прича. Старац Мујa столује у „Врту добре наде” тачно 85 година. Толико је прошло од како је овај, по пореклу Американац, а по месту рођења Немац, стигао у животињско царство Београда. Преживео је Други светски рат, распад Југославије, хиперинфлацију, ратне деведесете, НАТО бомбардовање, и када би којим чудом успео да проговори ко зна какве би нам све занимљивости из историје могао испричати.

Како и не би, јер светски је, а наш – кажу становници Београда. Овај старац најстарији је живи амерички алигатор на свету, за кога је међународна статистика потврдила апсолутни светски рекорд у дуговечности алигатора у контролисаним условима.

Ако је веровати тадашњим написима из штампе, Муја је у време доласка у Београд имао две године. Али, на тада објављеним фотографијама он делује старије, тако да се претпоставља да је у наш град стигао као десетогодишњак.

Знамо да је стигао из неког зоолошког врта из Немачке, али нажалост за време Другог светског рата у савезничком и нацистичком бомбардовању је страдао велики део архиве, док су и немачки зоо-вртови претрпели своје губитке па писаних података о његовим годинама нема. Али чињеница је да је Муја најстарији живи примерак Мисисипи алигатора у зоо-вртовима – истиче Кристијан Овари, биолог „Врта добре наде” за београдску штампу.

У позним годинама, Муја је постао инвалид. Ногу је због гангрене изгубио 2012. године, а како је тадашња штампа писала, ампутацију су урадили ортопеди Клиничког центра Србије. Операција је трајала више од три сата, а припреме за њу четири пута дуже.

Муја је, као и сваки алигатор, представник велике породице крокодилоида. А живот једног крокодила је углавном незанимљив јер он се не помера много и највећи део времена проводи у размишљању, било отворених или затворених очију. Реч је о хладнокрвним животињама које се само крећу кад имају потребу да лове, регулишу терморегулацију или у случају љубавног зова – објашњава Овари зашто нам је Муја углавном непомичан и незаинтересован за свет око себе.

Његова исхрана зависи од годишњег доба – лети кад је температура виша метаболизам му је бржи, па једе чешће. Обично се храни једном недељно.

Воли да једе и препелице и кокошке и не прави разлику између коњског и говеђег меса. Али, периодично, да бисмо испоштовали и избалансирали исхрану, Муја мора да једе и пацове, зечеве и морске прасиће. Метаболизам му је такав да може да вари чак и лобањске кости – објашњава Овари.