Меморијална плоча посвећена Сави Мркаљу на Саборном храму Светог Саве у Бечу (Фото: Википедија/Feldkurat Katz)
Веома често се код нас истиче да је Вук Стефановић Караџић творац начела „Пиши као што говориш”. Међутим, то су речи које је Вук преузео од Саве Мркаља. Ко је Мркаљ? То ретко ко зна јер смо можда само из гимназијског доба запамтили интересантан назив његове важне књижице „Сало дебелога јера либо азбукопретрес”.
Сава Мркаљ (1783–1833) рођен је у селу Сјеничаку, на Кордуну, у данашњој Хрватској. Гимназију је завршио у Загребу, а филозофски факултет у Пешти. Течно је говорио немачки, француски, грчки и хебрејски. Одлучио је да поједностави српско писмо и уместо 42 слова, азбуку је свео на 26. Тако је тај Илир, како су тада Аустријанци звали Србе, 1810. године заменио писмо мртвог црквенословенског језика живим народним говором. То филолошко дело скупо га је коштало. Црквени великодостојници су га казнили; замонашио се и неколико година провео међу примитивним монасима, који су га физички малтретирали, а на крају је хоспитализован у Бечу где је преминуо.
Његово решење писма задивило је Јернеја Копитара, Вука Караџића, Петра Дубровског, Јохана Аделунга и друге филологе. Вук је више пута посетио Саву у душевној болници, а Мркаљево решење нашег писма Вук је, после неколико интервенција довршио, али као сопствено дело.
Сава је прихватио начело Јохана Кристофа Аделунга (1732–1806), којим је овај Немац прогласио – да се сваки језик пише фонетски. То начело Сава је применио на свој језик, за разлику од творца начела, који није успео да га примени на немачки. (Лењин је био близу да доведе до фонетизовања руског ћириличног писма, мењајући га у фонетско латинично, као и друге језике у СССР-у, али је то после његове смрти обуставио Стаљин.) Мркаљ је нашао решење за 25 слова, а за љ, њ, ђ, ћ је додавао меки знак и тако је словима л, н, т, д означавао њихову мекоћу. Своје дело „Сало дебелога јера…” завршава овако:
„Зато од данас све наше правописаније под ово долази начело – пиши како говориш”.
Вук му је захвалио овако: „Јер сад овде, имајући за намјерење успјех серпскога књижества, не могу друге азбуке употребити него Меркајилову, јербо за серпски језик лакше и чистија не може бити од ове.”
Вук је захвалио Сави Мркаљу, али ми (Срби, Хрвати, Бошњаци/Босанци, Црногорци и Македонци) нисмо, јер смо га заборавили. Без обзира на Вукову захвалност, данас би научници такав поступак назвали плагијатом.
Поучен овим искуством, након што сам 1985. објавио решење о заједничком писму (ћирилица-латиница), које сам назвао славица, одлучио сам да, поред публиковања тог писма у часописима и новинама, објавим књигу „Нова словарица” (Тузла, Универзал, 1987; рецензенти су Павле Ивић и Јосип Баотић), како решење не би једног дана било заборављено, попут дела Саве Мркаља.
Академик Рајко Игић, (Политика)
Сомбор/Чикаго
