У име Дана државности Србије, а поводом обележавања 150 година од рођења Надежде Петровић у Народном музеју Србије синоћ је отворена велика изложба њених дела – 102 слике из пет музејских институција
Зовемо је од миља наша Надежда. Она то и јесте у сваком делу свог бића, било као сликарка и прва српска фотографкиња, било као педагог и ликовна критичарка или борац за женску еманципацију, освешћена политички и национално, и на крају као ратна болничарка…
У име Дана државности Србије, а поводом обележавања 150 година од рођења Надежде Петровић (1873–1915), у Народном музеју Србије отворена је велика изложба њених дела – 102 слике (не рачунајући фотографије) из пет највећих наших музејских институција биће у Великој музејској галерији зрачећи својим богатим колоритом, изразом, емоцијом… Те и такве слике поставиле су несумњив темељ нашем модерном сликарству.
Аутори који стоје иза овог изложбеног подухвата насловљеног са „Надежда Петровић. Модерност и нација”, иначе централног овогодишњег када је реч о домаћој сцени и подсећању на нашу велику сликарку, јесу проф др. Лидија Мереник и проф др. Игор Борозан, предавачи на Одељењу за историју уметности на Филозофском факултету у Београду, уз подршку Евгеније Блануше, музејске саветнице, и Јасмине Цукић, кустоскиње, обе из Народног музеја.
Неколико дана пред отварање, у разговору за Политику, Лидија Мереник подсећа да је до сада било могуће видети Надеждина дела 1938. у београдском Павиљону Цвијета Зузорић, затим у Чачку 1956, потом је ту била прва послератна ретроспектива у Народом музеју у Београду 1959, стогодишњицу рођења обележио је Музеј савремене уметности у Београду 1973, а последња ретроспектива приређена је 1998. у Народном музеју у Београду.
Овога пута, уз дела које Народни музеј баштини, изложени су радови из Музеја савремене уметности у Београду, Уметничке галерије „Надежда Петровић” у Чачку и новосадских Спомен-збирке Павла Бељанског и Галерије Матице српске, а како додаје Игор Борозан, све слике су у техници уља и темпере на различитим подлогама: платну, картону, дасци, док је најранија датована у 1898, а знаменита „Ваљевска болница” настала је 1915.
– Намера нам је била да се превасходно кроз ликовност дефинише Надеждина градивна улога у херојским данима српске модерне. Ипак, с обзиром на то да је њен вишеслојни идентитет умногоме детерминисан породичним оквиром, на изложби ће бити и сегмент посвећен архивским фотографијама чланова сликаркине породице, али и саме уметнице. Представљени су чланови фамилије, почев од типичних, грађанских портретних приказа до костимираних инсценација Надеждиних сестара у народном/националном руху, које је она лично овековечила. Неколицина изложених иконичних фотографија са њеним ликом (Надежда поред Мештровићеве скулптуре „Моја мајка”, Надежда као ратна болничарка, Портрет са подбоченом руком) нормирале су њен лик у колективном памћењу заједнице. На концу, жеља је била и да се Надежда дефинише са обе стране објектива, и као она која позира, и као она која фотографише – каже Борозан.
У развојној линији од минхенског периода, слика земље и народа, импресионистичке епизоде и националног наратива, до дела која настају у Паризу, којима Надежда остварује победу модерне слике са превагом ликовног над идеолошким – наша чувена сликарка развила је изразито самосвојан приступ сликарству и формирала аутентичан израз, па је поставка осмишљена у складу са водећим темама и мотивима њеног опуса.
– Мислим да смо се доста нагледали хронолошких низова на ретроспективама наших уметника, па и Надежде Петровић. Треба се, у музеолошком смислу, попети за пар лествица више, сагледати опус из естетског и идеолошког угла. Одлучили смо се за тематско-проблемске целине које су карактеристичне за Надеждино дело. То су целине које једнаковремено или сукцесивно, указују на њено крчење модернистичког пута, еманципацију уметности, генезу њене модерности, али и на њен патриотски, политички и хуманитарни пут. То су неодвојиви чиниоци њеног дела – објашњава Лидија Мереник, а Борозан се надовезује речима да је изложба понајвише постављена у складу са тезом о дијалектичкој прогресији чисте ликовности слике, засноване на начелима еманципације бојеног платна од садржаја, и тежњи да се пластичним језиком изгради аутономни свет самосврховите ликовности.
Истичући Надеждине квалитете као надарене и изузетне жене, наша саговорница наглашава неколико елемената:
– Она је генијално посвећена, иновативна, брза сликарка којој у периоду настанка њеног модернизма, првог у Срба, нико не може да конкурише, док многи, посебно ликовна критика, њен рад нити разумеју, нити су благонаклони. Она је раскинула са традиционалном историјском композицијом баш као што су то учинили и импресионисти, раскинула је са „улепшаним светом” и пропутовала Србију и граничне, јужне крајеве сликајући земљу и народ онакве какви су били, а не како би она волела да буду. Она је увезала слободан модерни израз у еманциповане теме и идеолошко-политички контекст, чему је сведок њен отаџбински или „ратнички” циклус, примера ради. Прва је, већ после 1908, напустила експеримент са импресионизмом и кренула ка изразитој, жустрој експресији и колоризму. Њен аутохтони стил не можемо назвати неким већ категорисаним називом, била је то и остала јединствена и оригинална творевина Надежде Петровић, мајке српског сликарског модернизма.
Борозан помиње и сликаркину искреност, уткану у саму срж њених дела, која је неретко попримила ноту револуционарног жара. Од избора тема до ликовних елемената (боја, светлост…). Вибрантни, и снажни, а понекад и дивљи потези четкицом су манифестовали њен животни витализам, који је у експресивним формама указивао на њен сензибилитет. Такође, и низ тематских целина су манифестовале њен национални идентитет, који је неупитно био уткан у сликаркино осећање патриотске дужности.
Обоје се, у виду закључка, дотичу и самог назива изложбе и пратећег каталога, који имају циљ деконструкцију тезе о неприкосновености академског сликарства у приказивању слика нације. Надежда је свој национални и патриотски тематски опус успоставила на концепту логике модерне слике која негира основне постулате академски конципиране слике. На граници апстракције, коју не прелази, кажу они, Надежда ствара своју, особену историјску слику базирану на модерним принципима, што је на концу уобличило и њен „Косовски циклус”, као и низ патриотских слика насталих у доба отаџбинских ратова. Спојивши тако у једну неразлучиву целину наизглед супротстављене појмове – национално и модерно.
Публика је позвана да све до 15. априла изложбу погледа у овом престоничком музеју, након чега ће исту част имати и посетиоци Галерије „Божидар Јакац” у Костањевици на Крки, Музеја Савремене умјетности Републике Српске, Уметничке галерије „Надежда Петровић” и Галерије савремене ликовне уметности у Нишу.
