Иако су се у школи при цркви  Св. Богородице предавали и световни предмети, посебно за време првог учитеља, хиландарског монаха Павла Хорвата, она се ипак не може са пуним правом сматрати световном (лаичком), јер је већина предмета и даље била црквена. Права трансформација народне и словенске школе у лаичку долази од доласка чувеног просветитеља и народног учитеља Јордана Хаџи Константиновића Џинота, родом из Велеса, за учитеља у Скопље 1848. године. Тиме је школа при цркви „Свете Богородице“ у Скопљу постала и прва световна школа у граду.

Учитељ Јордан долази у Скопље за учитеља на наговор скопљанских трговаца, пре свих браће Поповића, који су му обезбеђивали добру плату, уз услов да наставу предаје на народном (словенском), а не грчком језику. Већ тада је Јордан био познати учитељ, који је у Солуну имао прилике да се упозна са тада модерним начином предавања у школама, тзв. Ланкастерском методом, коју је раније примењивао у словенској школи у родном Велесу.

Јордан Хаџи Констатиновић

Осим у Солуну, а пре доласка у Скопље, Џинот је имао прилику да се упозна са новим методама у настави и рад у школама у Србији (Београду) и Влашкој, грчким острвима Хиос и Патмос, у којима је краће време боравио. Јордан у наставу уводи поделу ђака по разредима/групама, при чему је ученичку дисциплину и учење организовао као у војној касарни – одредио је међу ученицима десетаре, воднике и капетане, који су му помагали у настави и дисциплини. И поред тога што су били подељени по разредима (на основу предмета које изучавају, па и узрасту), ипак су сва деца учила заједно, односно није било данашње одељењске наставе, већ су старији ученици учили млађе, као помоћници учитељу (тзв. учење „преносом“ знања међу ученицима).

Печат Друштва српске словесности

Поред реформе у организовању наставе, Јордан Џинот је у наставу увео и других новина, као што су ђачке школске клупе, помоћна средства у настави (карте, глобусе, рачунаљке, пешчани сат, помоћне таблице итд.), укинуо је физичке казне и увео нове световне предмете, пре свега за трговину и занате, имајући у виду да је већина ђака потицала из богатијих трговачко-занатлијских породица Скопља.

И поред тога што је модерне методе примењивао још у велешкој школи (1837-1848), школа у Скопљу се ипак разликовала, како по организацији, тако и по садржини наставних предмета које је сам Џинот објавио у бугарском листу „Цариградски гласник“ 1851. године. Школа је имала три одељења: У првом одељењу које се звало детевоспитное, најмлађи ђаци су учени писању, читању, основном рачунању и певању. У другом одељењу, гимназијалном, старији ученици су изучавали граматику, географију, астрономију, општу и црквену историју, краснопис, чистателицу (рачунање) и алгебру (математику). Треће одељење је називано црковное (црквено) и у њему су се ђаци учила црквеним наукама и црквеном литургијском реду (нпр. катрихизис итд.).

Осим наведених знања, ученици  су припремани и да се баве занатима и трговином (учење писања писама, тестамената, пословних књига, трговачких и пословних књига, облигација итд.). Године 1851. први разред је имао 120 ученика, други 24, а трећи 35, дакле укупно 179. И ако немамо сачуваних извора о дужини трајања школовања, на основу рада сличних школа у то време, највероватније да је и школа учитеља Јордана трајала годину дана за прво одељење, две године за друго и годину дана за треће. Поред свега наведедног, очигледно је да се у школи код цркве „Св. Богородице“ у Скопљу настава одвијала на много вишем нивоу него у другим школама Старе Србије и Маћедоније тога доба.

Дотадашња црквена-народна школа, добила је савремену физиономију и организацију. Како би настава била прилагођена новим условима и методама, покренута је и идеја о изградњи нове школске зграде. Тако је 1848. г. на месту старе у дворишту цркве подигнут нов и простран објекат са приземљем и једним спратом, који је имао простране и добро осветљене учионице, поставши најмодернија школа у Скопљу.

Црква свете Богородице у Скопљу данас

Иницијативу за подизање новог школског објекта покренули су градски прваци и трговци браћа Поповићи,  хаџи Трајко и хаџи Риста, са којима је  учитељ Јордан Џинот од почетка имао блиску сарадњу и добре односе. Осим браће Поповића, који су приложили 5000 гроша, свој допринос у новцу дали су и остали трговци: браћа хаџи Кочовићи (5000 гроша), Зафир Малев (5000 гроша), Васил Икономоновић (15.000 гроша и своју библиотеку са 500 књига). Значајну финансијску потпору школи, за њен несметан рад, давала је и сама црква „Св. Богородице“, сакупљањем прилога од својих верника.

Осим великог труда учитеља Јордана у настави, нове зграде и материјалне потпоре од градских трговаца и цркве, за напредак у настави било је потребно набавити и довољан број уџбеника и књига, које је Џинот набављао махом у Београду и Цариграду. Успех школе је био толики, да су осим из Скопља и околине, долазили и ученици из Велеса, Тетова, Куманова, Дебра, области „Реке“ (Мијачки крај), Призрена итд.

Осим просветној делатности у самој школи, учитељ Јордан хаџи Константиновић је био и друштвено активан. Често је држао говоре и храбрио народ да се боре за свој језик и да не пристају да им деца уче грчки, а у црквама да траже да се служба врши и на црквенословенском.

Стара школа при цркви свете Богородице у Скопљу

Његовим залагањем, такође, у Скопљу је 1853. године почела са радом и читаоница у Скопљу, са књигама на словенским језицима, звана „Славјански дом“. Учитељ Јордан је одржавао јаке везе  и са Београдским читалиштем, Друштвом српске словесности (претеча Српске краљ. академије/САНУ)  и српским Министарством просвете, одакле је набављао већину књига за школу и читалиште. О томе сведочи и чињеница да се наводи  као дугогодишњи претплатник издања  Друштва и његов члан „Из Старе Србије  Скопље“ или „Скопље  (у Старој Србији)“, како се наводи у списковима. Остало је записано да је Јордан Константиновић био претплатник и наручилац следећих књига: Василије Јовановић, Воислав краљ српски или раздор браће о краљевини (1851), од Гедеон Јосиф Јуришић, Дечански првенац (1852), Људевит Штур, Књиге о народним песмама и приповеткама словенским (1857),  А.Д. ван Бурен-Шеле, Опсада Севастопоља (1857), Квинт Куртије Руф, Живот Александра Великог цара македонског (1857). Неке од ових књига је са сигурношћу и сам учитељ Јордан користио у раду читаонице и школе у Скопљу.

Друштво, као свом члану издаје његова два рада:  Iордан Хаџи Констандинов. О основанию Блъгарског Патрияршества, Гласник Друштва србске словестности, VII (1855) и Iордан Хаџи Констандинов. Слово Кирила славенца солунскаго философа бугарскаго, Гласник Друштва србске словестности, VIII (1856).

Црква свете Богородице у Скопљу

Такав успех словенске (народне) школе условио је да грчка школа остане готово без ученика. О томе је 1850. г. писао и Љ. Ненадовић у броју 5 листа „Шумадинка“: „… пре две године добiемо за учителя некогъ Јордана Константиновића, родом од Велеса, човека истина младогъ но пуногъ ватре и жарког родолюбiя, и овай почне дѣцу нашу у Словенскомъ читаню прилѣжно обучавати. Успехом овим преко сваке мере обвеселени, давали смо дѣчицу нашу у младо ово наше училиште найохотние… Но како е сад збогъ ове наше школе, Грчка школа готово празна остала, еръ свакiй родителъ воли да му дете, прво на матернѣмъ езъiку што научи, па после ако доспе, нека учи и на туђемъ, то Грцъi нашавши се увређени, почну противу нас и нашегъ учителя явно роптати, и то роптанѣ найпосле приобрати се у яавну распру…“.

На све ово нису благонаклоно гледале грчке владике, конкретно скопски митрополит Јоаким, који је уз помоћ трговца Хаџи Трајковића захтевао код турских власти да се учитељ Јордан протера из Скопља. Посебно се у тешкој ситуацији нашао Џинот након 1853. г и почетка Кримског рата, када су браћа Поповићи ухапшени под оптужбом да су руски шпијуни и затворени у граду Серу.

Старо Скопље

Ђорђе Поповић, старији од браће трговаца је од 1851. г. био почасни руски конзул у Скопљу, што је непријатељима учитеља Јордана дало доброг повода да и њега оклеветају код османских власти и издејствују његово прогонство. О томе и сам учитељ пише 9. децембра 1856. године, у једном од писама „Друштву српске словесности“ за време боравка у Београду: „На 1853 от Скопле ме обклевети скопски владика и четири Грека между них и 4 Бугарски отпадници, на Турци како да сам бил Росийски соиладатай, и подстрекавам Србли и Бугари да се бунат; Пет пути шпион пред паши ме судеха; седм пути ноће ме влекоха; найпосле владиката и Х. Трајковић и греци немилостиви на Турци в мезличо дадоха потпис да ме погубат, па што ке дойде они да се отговарат. На мезлич мене ме призваха и ми рекоха до три дни ако не си станеш, ке те убиеме; и тако Скопско училище владика и греци го разориха…“. 

Након што је 1853. г. морао да напусти Скопље, на кратко одлази у родни Велес, али пошто је и тамо оптуживан од грчког владике Авкцентија да је српски и руски шпијун одлази у Цариград да тражи заштиту руског посланика. У Цариграду се за помоћ обратио и српском конзулу и капу-ћехаји Николајевићу, који је издејствовао код османских власти дозволу за његов повратак у Скопље.

Скопље

Већ 1854. године враћа се у Скопље, али је тамо његово место учитеља било попуњено, што га приморава да отвори приватну школу у кући скопског грађанина Божидара Ботуша. Али тиме није био ослобођен интрига од стране владике Јоакима и трговца Х. Трајковића. Због свега тога, Јордан Константиновић је био ухапшен и поново протеран из Скопља 23. јануара 1857. године. Након тога одлази у Београд, са жељом да тамо тражи заштиту од прогона. Након кратког времена у Београду, поново се враћа у Скопље следеће 1858. године, са препоруком призренског паше и владике Јоакима, али само на неколико месеци, када заувек напушта Скопље.

Протеривањем учитеља Јордана хаџи Константинов(ић)а из Скопља, завршава се период увођења модерних реформи у првој словенској и народној школи у Скопљу. Борба за очување матерњег словенског језика и спречавање хеленизације фанариотских владика продужиће се све до формирања Бугарске  егзархије 1870/72. године, која је и ако основана као црква свих Словена под капом османских султана и брана хеленизацији Цариграда, ускоро показала своје право лице увођењем политике бугаризације свих православних Словена, пре свих Срба. *

Ове словенске и српске народне школе у Скопљу опстајаће све до Српско-турских ратова 1876-78 године, када ће бити укинуте. Њихова обнова ће бити веома отежана код турских власти, а много већих мука чиниће Бугарска егзархија, основана османским ферманом султана 1870. године (проглашена за расколничку 1872. г. на сабору у Цариграду).

Гласник Друштва српске словесности

Од тада ће Егзархија руководити свим народним словенским школама у Османској царевини, али ће истовремено у њима бити наметан бугарски језик и бугарска национална идеја. Срби ће своје школе отварати тешко, у Скопљу нешто лакше тек након отварања Конзулата Краљевине Србије 1887. г и упорних иницијатива конзула Кладимира Карића (1889-1892), Тодора Станковића (1892-1895) и Михаила Ристића (1896-1898).

Додатан напредак српском школству Скопља и околине допринеће отворање српске Гимназије 1894.  и именовања Фармилијана, Србина, за скопљанског митрополита. Круна школства на српском језику у Скопљу било је оснивање Филозофског факултета у Скопљу 7. фебруара 1920. године.

Данас у Скопљу, као и у осталим урбаним центрима  Северне Македоније, нема редовног образовања на српском језику. Али српства и даље има, језика такође!

Писменост је наша вечита борба!

(Крај)

Приредио: Милош Стојковић КГ5 ,

Српски културно информативни центар СПОНА – Скопље

Литература:

Ристо Кантарџијев, 150 години од отварањето на првото народно училиште во Скопје со настава на македонски јазик, Годишен зборник бр. 40, Скопје 1987, стр. 211-224.

Споменица српско-православног Саборног храма Свете Богородице у Скопљу 1835-1935, Српска православна црквена општина Града Скопља, Скопље 1935.

Кирил Пејчиновиќ – Собрани текстови, приредил Блаже Конески, Македонска книга, Скопје 1974

Вардарски зборник 4, САНУ – Међуодељењски вардарски одбор, Београд 2005, стр. 167-186.