Може ли се свети цар Стефан Дечански, чије мошти почивају у Високим Дечанима одолевајући свим могућим нападима локалног албанског становништва, замислити као албански светитељ?

Или се можда може 14 српских патријараха упокојених у једној од три цркве у Пећкој патријаршији прогласити албанским? Може ли се замислити да су фреске Симониде и краља Милутина у светој Грачаници дела албанских аутора, а ова светиња чији је ктитор управо краљ Милутин, њиховим културним наслеђем? Баш као и Богородица Љевишка, оскрнављена током 1999. и запаљена 2004, у мартовском погрому и нападу Албанаца на све српско у покрајини!

Управо тим нападима на светиње Српске православне цркве Албанци су показали да су – оне српске, а ове четири поменуте светиње су на листи светског културног блага под заштитом Унеска. Међутим, насртаји на храмове и свештенство СПЦ не спречавају приштинску власт да тражи чланство у Унеско, организацију под чијом су заштитом светиње на које насрћу. Мада би се и најновији покушај, односно најава одлазеће министарке културе у влади тзв. Косова Вљоре Думоши да ће ускоро бити прикупљена потребна документација за пријаву у Унеско – више може схватити као провокација с циљем подизања тензија, и та изјава показује да Албанцима ништа није свето.

Иако су током 1999. и 2004. године порушили 135 српских цркава и манастира на КиМ, очито им не представља проблем да српско културно и духовно наслеђе покушају да представе као своје. Јер, своје и немају! Осим што немају историјску потврду постојања на КиМ, показало се да газе и сваки споразум. Упркос договору највиших делегација Београда и Приштине у Вашингтону, да док трају преговори „Косово“ неће аплицирати у међународне организације, Вљора помиње Унеско. А њу нико није демантовао.

Драгана Зечевић (Новости)