У међуратном периоду настава на Филозофском факултету у Скопљу је била добро организована  и квалитето извођена. Многи од професора већ су имали дугогодишње академско искуство или одбрањене докторате са универзитета у Београду, Загреду, Љубљани, Харкову, Москви, Петрограду, Паризу, Кракову, Прагу, Бечу, Берлину, Јени.

Тада су професори обавезно проводили један до два месеца у иностранству на усавршавањима, пре свега у Бечу и Паризу. Усавршавања су била такорећи обавезна и плаћали су их сами професори, који су имали високе плате, у рангу тадашњих примања ђенерала и адмирала, што само говори о угледу професије и статуса који у имали у друштву. Скоро сви професори имали су завидно универзитетско образовање, са дипломама доктора наука најпознатијих центара знања, и познаваоци више страних језика.

Све то је омогућавало да Факултет образује квалитетан и способан наставнички кадар који је био потребан. У раду са студентима били су укључени предавачи свих звања: редовни, ванредни и хонорарни професори, доценти и асистенти. Тако Скопски гласник, званично гласило града, објавио је занимљив податак 19. октобра 1940. године, у броју 647, да је Филозофски факултет организовао „стечај за доценте класе филологије“, што само говори да је факултет обраћао велику пажњу на квалитет наставе.

Укупно је на Филозофском факултету у Скопљу у периоду од 16. децембра 1920. до 3. априла 1941. године било ангажовано тачно 100 професора и сарадника у настави, у свим звањима. Наводимо биографије најпознатијих и најцењенијих предавача:

Радослав Грујић (1878-1955), био је један од најобразованијих професора, а касније и успешан декан Факултета. Завршио је Богословију у Сремским Карловцима, Студирао је право у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова.

По почетку Првог светског рата затворен је као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, једно време се налазио у кућном притвору а затим је премештен у Госпић. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава. Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу.

Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. Био је један од најактивнијих професора и нучних радника. Један од оснивача Факултета, на коме је биран у сва звања од асистента до декана. Предавао је Националну историју, црквену историју и археологију (1920-1937). У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930 – 1933 и 1935 – 1937). Оснивач је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у објасти друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године.

Два пута је организовао археолошка ископавањау рушевинама манастира Св. Архангела код Призрена, и његовом заслугом  1927. године откривено је најзначајније археолошко откриће – гробница цара Душана. Један је од оснивача Црквеног музеја у Скопљу 1937.  (у цркви Св. Мине). На позив црквених власти долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 1939. године. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Према налозима Српске цркве 1942. радио је на преношењу моштију кнеза Лазара, цара Стефана Уроша у кнеза Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира у београдску Саборну цркву. По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира.

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета а одлуком Народног одбора Рејона I од септембра 1945. избрисан је са списка грађана и лишен српске националне части. У послератном периоду радио је у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Постаје и дописни члан Одељења друштвених наука САНУ 1948. године.

Радослав Грујић је обајвио око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије, а затим и историју Пећке патријаршије. Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радова манастира Светих арханђела код Призрена. Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу.

Владимир Алексијевич Мошин (1894-1987), палеограф, византолог, слависта, студирао је у Петербургу, Тифлису и Кијеву. Емигрирао је у Краљевину СХС 1920, докторирао је на Загребачком универзитету, предавао византологију на Универзитету у Београду и на Филозофском факултету у Скопљу, био је директор Архива Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, оснивач Археографског одељења у Народној библиотеци Србије, аутор је многих научних студија, коментатор и издавач споменика словенске писмености на Балкану. Умро је у Скопљу 1987.

По завршетку гимназије, 1913. године, уписао је студије на Историјском одељењу Историјско-филолошког факултета Петроградског универзитета. Школовање је прекинуо октобра 1914. године када је као добровољац отишао у рат. Захваљујући повољној ситуацији на Кавкаском ратишту, завршио је два семестра (1917/1918) на Универзитету у Тбилисију. Студије је наставио на кијевском Историјско-филолошком факултету и Археолошком институту, након демобилизације у лето 1918. године.

Ратна дејства током 1919. године онемогућила су га да одбрани дипломски рад и положи завршни државни испит. И поред тога, стекао је веома широко и комплексно образовање, а касније је у Кијеву био укључен у рад Археографске секције, која је радила под руководством професора Маслова. На тај начин, стекао је теоријска и практична знањаиз археографије, палеографије и методике каталогизације рукописних истарих штампаних књига. Након пораза Беле армије, Мошинови су јануара 1921. године, преко Константинопоља, стигли у Краљевину СХС. Мошин је постао члан Руског археолошког друштва у Београду. Од 1925. године објављивао је радове у југословенској и иностраној периодици, редовно је учествовао на научним скуповима, посебно византолошким. На Загребачком универзитету је 1928. године одбранио докторску дисертацију под називом „Тмутороканска Русија“. Следеће године учествовао је на Првом међународном конгресу слависта у Прагу.

На место доцента византологије на Филозофском факултету у Скопљу, изабран је 1930. године, уместо професора Филарета Гранића, који је прешао на катедру патрологије на београдском Богословском факултету. Након одржаних предавања у летњем семестру академске 1930/31. године, вратио се у Копривничку гимназију, јер су постојали процедурални проблеми око преузимања катедре. За приватдоцента на Београдском универзитету, на предмету византологија, изабран је 1933. године. Српска академија наука одредила га је исте године за члана одбора за издавање извора за српску историју на грчком језику. Због тога је редовно, све до 1939. године, боравио на Светој Гори. Резултат тих истраживања биле су  Грчке повеље српских владара, које је 1936. године издао са Александром Соловјевим.

На иницијативу Владимира Ћоровића, изабран је за редовног доцента византологије на Филозофском факултету у Скопљу, 1939. године. Процедура око избора закомпликовала се и овога пута услед личних и политичких сукоба, с тим што је исход сада био повољан за професора Мошина. Поред редовног професорског посла, с колегом Миодрагом Пурковићем са катедре за српску историју, започео је рад на књизи о хиландарским игуманима (Хиландарски игумани средњега века). Књига је изашла неколико дана пре фашистичке окупације, 1941. године, а при првом бомбардовању уништено је читаво издање, осим стотинак ауторских примерака. Након бугарске окупације Скопља, добио је неколико понуда од научника из Бугарске и Немачке за прелазак у њихове научне установе.Одбио је предлоге, напустио Скопље, и с породицом се доселио у Београд. Године окупације провео је као професор историје у руској Мушкој гимназији, настављајући да се бави науком.

По окончању рата, постављен је за научног сарадника тек основаног Историјског института САНУ. Ту се кратко задржао, јер је прихватио позив научника из Југославенске академије знаности и умјетности из Загреба да дође на место директора Архива ЈАЗУ. У Загребу је пензионисан 1959. године. Оснивач је Археографског одељења Народне библиотеке Србије 1961. године. Након одласка из Народне библиотеке Србије 1967. године, прихватио је понуду Димчета Стојанова и преселио се у Скопље, где ће провести последњих двадесет година свог живота. Још за време боравка у Загребу, успоставио је чврсте везе са културним установама у Македонији. У Палеографском албуму рукописа ЈАЗУ заменио је стари руски термин „бугарски текстови македонске врсте“ изразом „македонска рецензија“,што је привукло пажњу македонских научника и негодовање бугарских филолога. Затим је написао уводни филолошки текст за фототипско издање  Јеванђеља попа Јована, које је припремала МАНУ на челу са Б. Конеским. За Међународни византолошки семинар,1961. године, урадио је научни опис грчких рукописа Збирке Охридског музеја с текстом на српском и француском језику. Рад у Државном архиву Македоније у Скопљу започео је  децембра 1967. године. Посао се састојао у систематском регистровању словенских рукописа сачуваних на територији Македоније. У почетку је имао само једног сарадника – Јованку Јакимову, а са повећавањем обима посла придружиле су им се Султана Кроневска и Лидија Славева.Поред археографског описа рукописа, радио је на прикупљању микро-филмова књига насталих на подручју Македоније, а расутих по разним европским збиркама. Учествовао је у изради вишетомне едиције Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија, неколико радова посветио је ћирилометодијевској проблематици, као и средњовековној музици.

Од 1971. до 1974. године радио је као редовни професор на Филолошком факултету у Скопљу, на Катедри за историју Јужних Словена.Охридском музеју ставио је на располагање,1978. године, велику колекцију репродукција рукописних и епиграфских споменика ради сталне поставке Одељења словенске писмености. Почетком 1979. године његово Одељење фактички је укинуто. Иако доста нарушеног здравља заједно са Лидијом Славевом, формално је прешао јуна 1980. у Институт словенске културе у Прилепу, при чему су обоје и даље боравили у просторијама Архива Македоније. Ово је било његово последње радно место, где је предано радио и поред озбиљних здравствених проблема, нарочито оштећеног вида. Као знак признања за све што је учинио за македонску државу и науку, изабран је 1974. године за дописног члана Македонске академије наука и уметности. Умро је 3. фебруара 1987. године у Скопљу и сахрањен је на градском гробљу, поред супруге.

(Наставиће се)

приредио:

Милош Стојковић, КГ5

Српски културно информативни центар Спона– Скопље