Прота Атанасије Антонијевић, или Атанасије Буковички, био је једна од централних личности скупова који су претходили Првом српском устанку. Имао је велики утицај на Карађорђа и благосиљао је устанике пред почетак борби. Прича о организовању отпора Турцима непотпуна је без његовог имена.

Над насељем Буковиком уздиже се Букуља, и буквално га штити од ветрова. Иако Букуља има тек непуних 200 метара висине вишка да би се могла називати планином, Буковик и околна места нису никада желели да се ослободе њене заштите од ветра као што је српски народ вековима тежио да се ослободи од Турака.

Орашац је много познатији од Буковика, а вожд Карађорђе је много познатији од проте Атанасија, рођеног у Буковику, удаљеном око седам километара хода од места у којем је букнуо Први српски устанак.

Као што Орашац и Карађорђе заслужено и с правом носе славу, тако се о проти Атанасију неправедно мало зна и он се ретко помиње међу историчарима, а скоро никако међу народом.

Ипак, није заборављен у Поменику знаменитих људи у српског народа новијег доба М. Ђ. Милићевића.

Атанасије Антонијевић је рођен 1734. године, а отац му је био Антоније Поповић. Његова породица пореклом је из Херцеговине, а презиме су добили јер су, према предању, до средине 19. века имали укупно 17 свештеника.

Прво образовање Атанасије стиче од стрица, пароха буковичког Јефтимија. Али ту се не зауставља. Одлази у Београд, где је научио абаџијски занат. Научио је два језика – турски и грчки, што ће много утицати на његов даљи пут.

„Лакше него други дознавао је шта Турци смерају“

Због његовог познавања грчког језика, грчке владике у Србији су га цениле. Када су Турци из крвне освете убили његовог стрица Јефтимија, Атанасије је од грчког владике у Београду затражио да оде у Буковик. Додељена му је стричева парохија. Прво је постао јереј, а убрзо и протојереј и важио је за једног од најугледнијих свештеника у Шумадији.

У Буковику је остао до краја живота, изузимајући период Аустријско-турског рата (1788–1791), када је био у избеглиштву у Аустрији.

Проти Атанасију је од велике користи било и знање турског и верује се да је захваљујући томе спасао живот Карађорђу.

У „Поменику“ је наведено да је он „лакше него други попови дознавао шта Турци говоре и смерају о Србима“. Истиче се да је пред „сечу кнезова“ једног дана Карађорђе дошао у Буковик и упитао проту зна ли да Турци планирају да га убију.

„Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба“ М. Ђ. Милићевића

„Знам, како не знам“, одговорио је Атанасије и на Карађорђево питање шта да ради, додао је: „Велим ти, купи дружину, и биј се с Турцима! Јер, ако ћутиш, погинућеш; а ако устанеш, може Бог дати да буде што боље.“

Турска власт је за Србе, у то доба, постајала све неподношљивија, што ће полако водити ка устанку. Дахијска власт је у Београдском пашалуку вратила велике намете раји, а јањичари су из земље протерали спахије и поделили њихова добра.

Србима су наметнути нови велики порези, а Турци су, залазећи по селима, узимали и коње и оружје. Дахијама више ни Цариград није могао да стане на пут, а често су убијани одважни Срби који су им се супротстављали.

Две свадбе и устанак

Идеја о организовању отпора дахијској управи почела је да се развија у народу од почетка 1803. године. Занимљиво је да су за Први српски устанак биле значајне две свадбе, а на обема је био прота Атанасије.

Прва је била у Орашцу, 21. новембра 1803. године, када је угледни домаћин Стеван Томић женио сина Максима. Весељу су присуствовали виђенији људи тога времена, а догађај ће се испоставити значајнијим него што на први поглед изгледа.

Неко би помислио да је српска револуција „кренула“ са свадбе. То није баш тако, али није ни далеко од истине, јер је свадба Максимова искоришћена као параван за договор о устанку, да Турци не би приметили скуп народних првака.

Марићевића јаруга

Како је све изгледало? Догађај описује Миодраг Соколовић у тексту посвећеном Марићевића јарузи и позива се на књигу М. Милићевића Кнежевина Србија.

Завршен је оброк и сватови су почели да се веселе. У једном тренутку је парох буковички Атанасије устао, као стар човек који не може више да седи, и кроз шљивик отишао до јаруге. За њим су отишли многи који су седели за софром, међу њима и Карађорђе Петровић.

Прота је био међу централним фигурама скупа. У Каталогу поводом изложбе „Збор у Орашцу и Први српски устанак“ Народног музеја у Аранђеловцу цитирају се речи проте Атанасија наведене у књизи Радоша Љушића Вожд Карађорђе.

„Браћо! Ево већ толике стотине година прођоше од како се сва наша слава закопа у мрачни и за нас све тужни гроб на Косову. Од онда се ножеви и пушке наше у кладе завлаче. Свети олтари божји, који су под нашим царевима као цвеће Србију украшавали, постадоше коњске штале сада. Жене наше, наше снаје, ћери и све што нам је свето и мило, све то турској срамној похотљивости на жертву да приносимо. Већ земља стење, а небо над нама плаче гледајући толика и таква нечувена тиранства (над) нама. Браћо, ми смо робови, нисмо само ми него и наши синови, унуци, праунуци и тако довека; а браћо моја, три пута је боље мрети славно него у робству живети довека срамно“, рекао је прота окупљенима.

Заклетва проте Атанасија 

На састанку у јарузи је постигнут договор да се у пролеће 1804. године дигне устанак, а народни прваци су се, на предлог проте Атанасија, заклели да Турци неће сазнати за њихову намеру.

Текст заклетве гласи: „Ко издао, издало га тело; пожелео поћи, ал’ не могао! У кући му ce не јављало ни старо ни младо! Од руке му ce све скаменило; у тору мy овце не блејале; у обору краве не рикале. Да бог да ce у сињи камен претворио, да ce други на њега угледају. Не био срећан ни дуговечан, нити лица божјег икад видео!“

Верује се и да је прота Атанасије био Карађорђев пријатељ и да је много утицао на њега. Зна се да је Карађорђе долазио у Буковик најмање двапут током фебруара 1804. године.

Збор у Орашцу

„Сеча кнезова“ је само убрзала планове за устанак и збор у Орашцу. У тексту јереја Александра Миловановића на сајту СПЦ наведено је да је Атанасије био централна личност тог скупа.

Ту долазимо до још једне свадбе. За окупљање великог броја људи изабрана је свадба Луке Марковића, сина кнеза Марка Савића из Орашца. Извори не пружају прецизан датум одржавања збора, али најчешће се помиње 14. фебруар 1804. године. Ту се наметнуло питање избора вође.

У каталогу Народног музеја у Аранђеловцу цитира се Повесница Карађорђевог времена Ј. Ђурића. „Када је Карађорђе изнео питање вођства устанка, први се огласио прота Атанасије: ‘Тако и треба, брате Ђорђе! И ја први и сви овде собрани тако и ‘оћемо, и ‘оћемо баш да ти нама будеш старешина и глава пред нама, и ми ћемо те сви слушати’. На то повичу сви скупа собрани: ‘Да, и ми ћемо те слушати, а ко те не послуша, ми ћемо сви противо онога’.“

Када је почео устанак, прота Атанасије је заклео народне вође на међусобну слогу и верност Карађорђу.

Прича о крсту 

Занимљива је прича о крсту којим је прота благосиљао устанике. У тексту на сајту Републичког завода за заштиту споменика културе наводи се да је то био мали дрвени ручни крст. Стилски је близак атоским крстовима, а сигнатуре на њему су грчке.

Крст којим је прота благосиљао устанике

Још је интересантније то како је крст доспео до Музеја Првог српског устанка у Орашцу. У тексту се наводи да га је поклонио Драгиша Јокић из Тополе, у спомен на свог брата погинулог у Народноослободилачкој борби.

Драгиша је потомак једног од Карађорђевих блиских сабораца, Петра Јокића. Крст je чуван y породици као реликвија највеће вредности. Сем чврсте традиције да je припадао проти буковичком Атанасију који га je дао Петру Јокићу, данашњи Јокићи о овом крсту немају никаквих других података.

Наводи се да су Петар Јокић и прота Атанасије од првих дана устанка, па и пре њега, припадали најужем устаничком кругу, да су били дугогодишњи познаници и пријатељи.

Којом je приликом прота предао крст Јокићу и да ли њему лично или њему као командиру Вождове свите, није познато.

Смрт Атанасија Буковичког

Када је почео устанак, прота Атанасије био је већ стар човек. Коња, оружје и новац дао је сестрићу Василију Стефановићу Сараманди.

Умро је у родном Буковику и сахрањен је с леве стране, уз олтар буковичке цркве која се посебно повезује са његовом личношћу.

Карађорђе није дошао на протину сахрану, јер је за његову смрт сазнао дан касније, а у тексту јереја Миловановића је наведено да је Вожд тада клонуо духом од превелике туге. Турци су 1813. године запалили дрвени кров на цркви и он се потпуно срушио и пао на плочу на протином гробу, потпуно је уништивши.

Црква Светог архангела гаврила у Буковику

Данас је на спољашњој страни северног зида иза цркве спомен-плоча која сведочи о догађајима у којима је актер био прота Атанасије Буковички, а црква је потврђена као непокретно културно добро.

Део посвећен проти Атанасију Буковичком у „Поменику“ завршава се једном занимљивошћу у вези са вођом Другог српског устанка и кнезом Милошем.

Наведено је да је он 1859. године дошао у Аранђеловац и да су пред њега изашли буковички свештеници на подворење.

Када је чуо да су из Буковика, кнез је рекао: „У Буковику је био прота Атанасије, Бог да га прости! Он је нама својски помагао у почетку устанка на Турке!…“, записано је у књизи.

Алекса Бољановић (РТС)

Извори и литература:  

– М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба.
– Републички завод за заштиту споменика културе, „Крст над којим су се по традицији заклели устаници 1804“.
– Каталог изложбе „Збор у Орашцу и Први српски устанак“ Народног музеја у Аранђеловцу.
– Миодраг Соколовић, Марићевића јаруга у Орашцу. 
– www.kulturnonasledje.com (Завод за заштиту споменика културе Крагујевац).