На Банији нису страдали Хрвати, Срби или Роми, страдали су људи, каже заменица градоначелника Глине Бранка Бакшић Митић, жена коју је на њеном радном месту дочекао мртав пацов у вази, а која је годинама пре земљотреса несебично помагала људима. Помаже и сада, дању и ноћу, постала је својеврсни херој рањене Баније, пример да људскост не познаје категорије националности или вере.

У данима након земљотреса понајвише су се исказали мали, обични људи, који нису гледали да ли руку пружају Хрвату, Србину, католику или православцу, већ су несебично помагали унесрећенима. Онима које живот није штедео ни до сада, скромним и сиромашним Банијцима. И сада, у овој несрећи, најмање је важно ко је ко, а погубно би било да се на то гледа код расподеле камп-кућица и хуманитарне помоћи. А, кажу, било је и тога.

Мајске Пољане, село у којем су већином Срби, међу најпогођенијима је. Ту је било пет жртава, није важна националност, највећа је несрећа – смрт. И баш они који су највише страдали стрпљиво чекају помоћ. Камп-кућице које су биле немењене тим људима отишле су на неке друге адресе, а градоначелник Глине, ХДЗ-ов Стјепан Костањевић, који се данима није ни видео ни чуо, сада арогантно поручује да се његова заменица, из редова српске мањине – „изгубила“?!

Очито, изгубила се политика, по ко зна који пут на овим просторима. Политика, која је и довела до тога да у српском селу Брубањ више нема ниједног човека. Последњи је отишао без струје када му је речено да се јави мејлом ако су вукови пред његовим вратима. А сада су Банији најмање потребне поделе, иако се и ових суморних дана потврђује да је човек човеку – вук.

Јурица Керблер (Новости)