Једна невероватна личност и појава присутна и приступачна у нашим данима, а можда га не примећујемо, нити довољно разумемо. Нити пажљиво читамо.

Милутин Станчић

Живојин Ракочевић, Морачанин. И горштак и Моравац. И сељак и грађанин. Борац и писац. Песник. Новинар и сведок времена и живота голготе Срба на Косову и Метохији. Његово сведочење о тешком стању нашег народа на Косову и Метохији, по некад поприми и ведру црту и поред сивих облака над Лабом и Ситницом… Понајвише се то да видети моћним пером на страницама Политике, где посебну црту и печат дају прилози који се често нађу и на насловној страни најстаријег листа на Балкану.

Од Горе, до Митровице. У Самодрежи и Девичу. У Приштини и Призрену…

Данас га нападају и черече незналице. Прозивају га, и развлаче и неписмени и они који држе до слова закона… Његова борба је непрестана. И свестрана. Он животом таквим живи. За другачије и не зна. Дом културе у Грачаници његово је руку дело. И тај центар  јесте зеница свих културних догађаја. Матица.

Увек скроман и замишљен. Стојећи смерно стихове исписује.  Таквог га знам и виђам у Девиним водама и у Грачаници. Такав је у порти и на бини. За говорницом и улицом. На трибини… У животу…

Остао је недавно без своје супруге Соње.

Нема га на друштвеним мрежама. Нема он времена за траћење. Издржаће и ове нападе са свих страна.

Веран истини и правди и узда се до у Једнога.

Све ће друго на се(би) доћи…

Милутин Станчић