У новим околностима култура добија нове облике, а у овим оквирима није тога лишено ни позориште. Нова Спонина представа „Енциклопедија мртвих“ Данила Киша се ужурбано припрема. Део глумачке екипе је и млади (25-годишњи) Жарко Јовановић из Куманова. Његове погледе, начин припреме, прочитајте у интервјуу који је дао порталу Споне.

У суровим условима пандемије коронавируса много тога је на неки начин модификовано, па су између осталог и позоришта приморана да траже алтернативне начине изражавања приближавања проређеној публици и да раде у околностима које до сада ова уметност није познавала. Колики је за Вас уједно и изазов више – могућност за досезање нових домета и у таквим околностима будући да се „ради“ на српском језику?
Искрено говрећи ја сам традиционални тип, више волим ону де-моде варијанту. Кад се крочи на даске у позоришту, пред публику, то не може да замени ништа на свету, никаква дигитализација и слично. Али шта да се ради, човек је биће које се прилагођава свим околностима, па и овим најновијим, тако је од прапочетка света па све до данас. Тако је и са уметником, треба да научи да „јаше“ у свим сплетовима и околностима које му време носи. Тако су писци у доба класицизма писали по одређеним правилима, које је задао извесни Боало. Па, што се и ми сада не бисмо прилагодили новим правилима које је проузроковала пандемија. А то је да пробамо и у овим условима – дигитално,“он-лaјн“ да се изразимо пред публиком. Запљускују нас таласи, па ћемо тако и „пливати“. А, сама чињеница да играмо на српском језику, посебно ме радује, јер ме подсећа на неке лепе представе и тренутке које сам имао док сам радио у Београду у КПГТ-у,тако да ми то није страно.
Савремена технологија је неизоставни део током проба, а уједно и једини начин да се стигне до премијере и саме публике. Ако сте раније зависили од сарадње са редитељем, саме пробе, властите вештине и капацитета, колико сада додатно уноси неизвесност, а можда и нервозу „пад интернета“,“сметње на вези“, отежана комуникација са осталим члановима глумачке екипе?
Савремена технологија има велики удео у читавом процесу саме припреме ове представе. Како што сам и рекао, присталица сам старомодног начина игре, тачније, традиционалног. Сада је све ово зарад поменутих ствари и околности које отежавају процес, праве сметње на вези, али шта да се ради то је сад и једини начин. Комуникација свакако је другчија него она која постоји уживо, док траје проба. Постоји већи опрез, често се упадне у реч неприродно. Постоји очита разлика, јер нисмо један до другог, па је и тај осећај другачији.
Сада су емоције такође другачије, а оне су саставни део позоришта и главни покретач, а у дигиталном свету су ускраћене, сужене. Просто је немогуће доживети их, како их доживљава публика у једној реалној уживо играној представи. Из тога произлази и поставља се питање може ли такво позориште да долови све те аспекте и да ли је то уопште позориште? Али све то нуди много простора за истраживање и слободу тражења нових могућности. На нама је изазов да овај текст ставимо у нове оквире и понудимо друге могучности.
Да ли можете уочи премијере да откријете макар неки део из ваше поделе који је специфичан, било по локцији на којој се одиграва или са неког другог аспекта?
Не бих улазио подробно, већ бих истакао у целини да ће читава представа бити постављена на неколико локација, јер нам то сада сами услови нуде. Свака сцена је на различитој локацији и то је оно што чини овај комад занимљивим и открива позитивну страну новог, модерног, дигиталног начина игре.