У едицији „Сто словенских романа“, у издању Архипелага, објављен је и роман Гоцета Смилевског под називом „Разговор са Спинозом“. Књига је заиста компонована као разговор, који се води између читаоца и главног јунака, самог Спинозе.
Гоце Смилевски
То је један од начина на који је успостављен својеврсни паралелизам; други је у томе што је први део књиге приказ Спинозиног мисаоног живота, а други део његовог емотивног живота, онаквог какав замишља романописац, иако се о емотивном животу Спинозе, упркос преписци коју је филозоф водио, веома мало зна.
Недавно сам присуствовала занимљивом разговору двоје филозофа у оквиру једне књижевне колоније. Разговор је, као врста трибине, вођен пред публиком, на тему колико је дозвољена, пожељна или оптерећујућа филозофија у књижевним делима. Иако су по образовању филозофи, или баш због тога, учесници ове трибине заговарали су мишљење о штетности филозофије у књижевном делу, о чињеници да многи филозофи у жељи да се опробају у уметничкој прози, пишу лоше романе јер не могу да се отресу филозофског образовања, и да праву књижевност чине уметничке слике, радња, догађаји – док се вишак говора о великим филозофским темама, поготово ако је присутан и филозофски речник, лоше одражава на дело.
Са овим наводима могу да се сложим само делимично – јер је филозофија, као и књижевност, на веома интензиван начин поље мог интересовања. Основна филозофска питања, поље „филозофског чуђења“ (које почиње са првим мислима у детињству и никад се не завршава), иако не користи нужно филозофски речник, незаобилазно је подручје које не може заобићи литературу (у коју, узгред, улазе и речи припадајуће другим научним дискурсима, и не морају нужно бити сметња, поготово не у доба интернета, када се њихово значење може лако пронаћи, а тако и проширити сопствено знање из појединих области). Дела неких филозофа који су значајни и за књижевност веома су ми блиска (Ками, Сартр), као што ми је блиска и филозофија која користи заводљив језик налик литератури (Кјеркегор, Ниче, Делез, Фуко итд). Баш због тога је, претрагом наслова који чине едицију „Сто словенских романа“ мој избор пао на ову књигу.
Гоце Смилевски је помно проучио све што је могао наћи о Спинози, и то не само на сопственом, македонском језику. Читао је Спинозине биографије, његова филозофска дела и дела других филозофа који су тумачили његов филозофски опус (нарочито Делеза), читао је и Спинозине преписке. У делу се види да добро барата биографским подацима (то нас може завести да од првих редова помислимо како нам прича „истиниту причу“ о Спинози. (Он накнадно, у поговору, објашњава и тешкоће са којима се сусретао, и на који начин је превазишао „рупе“ у биографији, које су веома ефектно надокнађене његовом списатељском маштом – усудићу се чак да кажем да су то најуспелији делови овог романа.) Он нам тако приказује и веома верну слику околине у којој је живео дечак Спиноза (са описом чак и погледа кроз прозор његове дечачке собе), али и времена у коме је живео, начина на које је спровођено образовање у јеврејским породицама тога доба, а потом и његове прве сусрете са заводљивом филозофском и научном грађом, до које се није долазило кроз редовно образовање. Да би у причу увео и Спинозина учења, аутор неретко прибегава дијалозима између његовог главног лика и неколицине споредних ликова, јер усамљеник Синоза није водио богат и динамичан социјални живот. Но, аутор не бежи од дугачких пасажа у којима се објашњавају неке од Спинозиних идеја коришћењем филозофског речника; не мислим ниједног тренутка да је то мана овог романа.
Барух Спиноза
Лик романа, Спиноза, ипак није само онај филозоф којег замишљамо како у тишини своје собе бруси сочива и пише своје списе о етици. Такав Спиноза у мојим маштаријама потпуно би био помирен са својим усамљеничким животом, у коме његову усамљеност прекидају повремене посете његових интелектуалних пријатеља. Ти истраживачи у области духа, у његовом окружењу инспиришу се новим идејама, и добијају савете о животу какав једино може довести до испуњења моралних обавеза и гаранције за пут откривања супстанцијалних, бескрајних, вечитих садржаја, једино смислених. Но, то је моја представа, а књига нуди огољенијег Спинозу, човека од крви и меса, који пати зато што живот не потврђује његова теоријска учења и достигнућа, Што је он ригорознији у својим ставовима, то му се живот обраћа суровијим казнама и на сваком кораку му показује да је фалсификовао праву истину, у племенитој, али не и валидној жудњи за вечитом стварношћу.
Књига је, без обзира на повремено залажење у филозофију, веома читљива и неће оставити равнодушнима ни оне читаоце који нису нарочито заинтересовани за филозофска учења старих учењака. Роман обилује описима, а кроз разговоре лика –Спинозе са читаоцем или неким од његових изабраних пријатеља (љубави?) упознајемо се и са интензивним емоцијама, те књига није хладна. Аутор на више места понавља разне мотиве, остварујући одређени ефекат „фуге“, какав нам је познат из дела великих мајстора какав је Бернхард. То може да послужи такође да се оствари лакши продор у дело и повежу неке ствари из првих поглавља са онима што долазе касније. За разлику од Бернхардове прозе која је сва као набујала река, понављања су овде уметнута у реченице далеко стишаније атмосфере. Њихова је улога између осталог у прављењу неке врсте спиралне структуре текста.
Дело
Књига је писана таквим начином да нас убеђује у својеврсну искреност аутора, у његову стварну повезаност не само са темом коју је изабрао за свој роман, већ и са дилемама које овде позајмљује главном јунаку. Смилевски није равнодушан у односу на преживљавања свог јунака; он не жели да познатим именом „купи“ нашу пажњу и обезбеди читаност, дарујући нам „пикантне“ појединости из правог или измишљеног живота енигматичног филозофа. Стиче се утисак да се и сам сусреће са питањима која муче филозофа, и са великом усамљеношу из које једино и настаје дело. На крају књиге, он бива дарежљивији од Творца – омогућава свом јунаку да се поново роди не би ли поново промислио и проживео (можда на другачији, бољи начин) ствари које су остале неоречене. Можда је на тај начин помиловао и себе и читаоце, указујући на могућност превредновања живота све док у телу има крви, а у духу љубави према оном пролазном, као и оном вечном.
Књига је објављена 2008. у издавачкој кући Архипелаг, у одличном преводу и са сјајним поговором Биљане Андоновске.
(Пише: Јадранка Миленковић) Блог Књижевног клуба „Прејака реч“
