„Ми мислимо када нас нешто скрене са путање да је готово, пропало, а оно тек ту када наиђе несрећа започне нешто ново и добро. Док је живота биће и среће, много тога је још пред нама!”
Овако је поручивао прексиноћ са охридске сцене „Долни Сарај” Толстојев јунак Гроф Петар Пјер Кирилович Безухов, којег је тумачио глумац Хаџи Ненад Маричић. Екипа представе „Рат и мир” ансамбла Драме Народног позоришта у Београду, после недавног гостовања на фестивалу „Град театар” у Будви, у својој краткој биографији, будући да је премијера била пре непуна два месеца, убележила је наступ и на овогодишњем 62. издању фестивала „Охридско лето” у Северној Македонији. Охридска публика с пажњом је пратила сценску причу Толстојевог дела „Рат и мир” у драматизацији Федера Шилија и режији Бориса Лијешевића, и поред гласне музике из оближњег кафеа која је нарушавала овај склад, богато наградивши београдске глумце аплаузом. У публици су седели бројни македонски уметници, међу њима и глумац Никола Ристановски, управници позоришта, поклоници сценске поетике.
– Моја жеља је да урадимо копродукцију са београдским колегама, да то буде српско-македонски микс. Очекујем да наша ресорна министарства то подрже, да имамо премијеру већ следеће сезоне овде у Охриду. У оквиру уније „Отворени Балкан” отворили смо много тема. Само да ми се моја Југославија врати, да олакшамо живот свима. Македонија је мала земља, од када смо се „разредили”, није лако. Овако појединачно не можемо много тога да урадимо. Када не бисмо имали границе, сарадња и наши животи били би квалитетнији у свим сферама – каже Наташа Поповић, директорка „Охридског лета”, на чијем челу је већ четири године и која снажно повезује уметнике са ових простора, али и шире. Овогодишње 62. фестивалско издање угостило је више од 1.000 уметника из 25 земаља.
Представа „Рат и мир” отвара комплексна питања рата и мира на више нивоа, надилазећи саму радњу, на личном, симболичком и метафоричком плану. Отуда је питање за редитеља Бориса Лијешевића у Охриду било шта је полазна идеја у његовом читању овог романа.
– Много сам до сада чуо лепих речи о овом фестивалу. Чинило ми се да на њега долазе неки други, паметнији, мудрији људи, а ево дошао је ред и на мене. Када је у питању рад на представи „Рат и мир” све више верујем да се тај порив налази у средњим годинама. Када мушкарци дођу у средње године, или купују велике аутомобиле, или праве огромне куће. Ја сам узео да радим „Рат и мир”. Ово велико дело тешко је свести на неколико реченица и казати шта је у овом случају најважније, зато што је то такав материјал, али и представа која говори и о смислу историје, човековом постојању, односно смислу и бесмислу ратовања. Оно што је мени било важно јесте да покажем да се рат и мир дешава свуда и у геополитичком смислу, и љубавно-интимном људском, у човеку, у вези између људи, у природи, историји, и да су све то неки нормални циклуси у историји. Живот ме је научио да увек треба ићи у правцу свога страха – навео је Борис Лијешевић, док је Молина Удовички Фотез, директорка Драме националног театра, приметила:
– После више година ево нас у Охриду. У овом случају реч је о дивном позоришном пријатељству. Три године смо се канили да радимо представу „Рат и мир” да би се све склопило у два месеца. Ово је храбра подела. Многи млади глумци су се први пут представили са великим улогама у националном театру. Глумачку екипу представе чине уметници који су спремни да дају срце на длану, а то се у представи и осећа.
Своје утиске, поделио је са нама и Петар Стругар, харизматични глумац чија се популарност и у Охриду и те како приметила.
– Извините, сву сам концентрацију оставио на сцени, због гласне музике која нас је реметила. Ми имамо ту част да радимо са Борисом Лијешевићем, који успева да свако играње учини другачијим, што се и у Охриду десило. Бивша Југославија мора да остане културолошка целина, да будемо на том пољу увезани – каже Стругар.
Теодора Драгићевић, која је тумачила Наташу Ростову, наглашава да је осетила топао пријем код македонске публике, иако је захтевно играти у амбијенталном простору, а Бојана Стефановић примећује да сцене на отвореном захтевају додатну енергију, посебну врсту адаптације.
Калина Ковачевић сматра да је охридски амбијент чаробан. Та идеја, каже, да све са стране и око саме сцене функционише као део представе, дало је још једну димензију овом гостовању. Посебно је осећање за глумца играти на отвореном, како вели Златија Оцокољић Ивановић: „Тај ветар који дува, доноси посебну драж. Звуци који круже око сцене додатни осећај…”
После представе, у тишини хотелске терасе, на самој обали језера, београдски уметници до касно у ноћ размењивали су искуства, сумирали утиске. Деловали су као права породица, а то заједништво које се осећа даје и њиховој представи снагу, отуда и не чуди коментар да ће се „Рат и мир” још дуго играти.
Преузето са сајта „Политике“,
Борка Голубовић – Требјешанин
Специјални извештач из Охрида
