Да ли ће звук звона, дара Михајла Пупина Цркви Свете Перивлепте, означити наду у бољу будућност свих на Космету?
„Човек који није обишао Охрид и Македонију тешко може да схвати велики значај овог простора, нарочито за духовну судбину свих Словена. Када дођете на Охрид, осећате се као да сте код куће, јер сви ми Словени, на неки начин, духовно смо зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама 365 цркава Охрида и Охридске регије”, рекао је Тома Фила једном приликом за „Политику”. Овај град, чије античко име Линхид на грчком значи „град сунца”, биће интернационални дипломатски центар одакле се очекују плодоносни дијалози за нормализацију односа Београда и Приштине.
Ђузеп Борељ, високи представник ЕУ за спољну и безбедносну политику, и Мирослав Лајчак, специјални изасланик ЕУ за дијалог Београда и Приштине, покушаће председнику Србије Александру Вучићу и председнику владе у Приштини Албину Куртију да приближе решења која предлаже Запад.
Надамо се да ће звук најлепшег звона у центру хришћанства на Балкану, дара Михајла Пупина Цркви Свете Перивлепте у Охриду, вратити веру у мир и усмерити дипломатску памет на мирнодопски пут дијалога ради изналажења решења за бољу перспективу свих на Косову и Метохији, чија је судбина у рукама једног Шпанца, једног Словака, једног Србина и једног Албанца.
Борељ, наследивши свог земљака Солану, у своју биографију је стицајем историјских околности „уписао” један рат, баш као и његов претходник. Док је Солана био укључен у бомбардовање СР Југославије, Борељ је један од режисера рата у Украјини. Лајчак, несигуран у то шта може да се деси у његовој земљи, мукотрпним оптимизмом шаље поруку свим земљама које нису признале независност Косова да је компромис увек и свуда могућ зарад нормализације односа. Курти је у својим изјавама променљивији од смене годишњих доба у једном дану, док Вучић дипломатским манирима покушава да одржи равнотежу на ломљеној клацкалици.
И док се надамо некаквом договору четворице лидера и очувању мира, који је изван Балкана, у свету, почео да виси на танком концу, постоји стрепња да ли се уопште могу поставити темељи нормализације односа Београде и Приштине. Свакако, ниједна страна не може добити све што жели, а компромис је, објективно, тешко пронаћи, теже него иглу у пласту сена. А свима се жури. И Бриселу, и Западу, и Србима и Албанцима на Косову.
Мапа пута од Охрида до Брисела почеће да се исцртава у суботу, 18. марта. Главна одлика ових преговора биће строга тајност, у интересу мира на Балкану. Оно што ће се овог пута памтити јесте још један договор, овог пута државе Србије (не)потписан с Албанцима, као што је био Охридски оквирни договор између македонске државе и Албанаца.
План за нормализацију односа Београда и Приштине, коју ће предложити Борељ и Лајчак према француско-немачким „саобраћајним” нормама, не прецизира трајање радова на мапи пута до завршетка пројекта и слободног саобраћања воза мира који би једног дана могао да повеже Београд и Приштину. Могуће је да ће радови трајати колико и преговори Истока и Запада о новим интересним сферама. Док се Западу жури, Исток је стрпљив, а ратни вихор букти Украјином. Ми можемо, фигуративно речено, само да купимо карту за поменути воз и да се надамо да ће доћи до стварања услова у којима био он могао да појури пругом.
Политика
