Прошло је пет месеци од како смо објавили интервју са редитељем Срђаном Јанићијевићем, а на тему припрема представе на којој смо сарађивали, под насловом ,,Енциклопедија мртвих, по лавиринтима Данила Киша”.
Иако са пуштањем у етар значајно каснимо с обзиром на разне компликације, срећни смо што коначно можемо да вас позовемо да и поделимо овај бласфемични тренутак са вама: Данило Киш, па још у ,,онлајн” извођењу, па још у току пандемије.
У светлу овог радосног догађаја, поново објављујемо интервју са господином Јанићијевићем.
И поред забране јавних окупљања, закључаних позоришних сала и јека трећег таласа пандемије, неки театарски радници ипак успевају да задрже ентузијазам, па нас тако овог месеца очекује онлајн театар Споне и представа Срђана Јанићијевића, ,,Енциклопедија мртвих, по лавирнтима Данила Киша.”
Након успешне поставке и реализације „Реалиста” у оквиру манифестације „Дани српске културе у Македонији” 2018. године, Спона и позоришни редитељ Срђан Јанићијевић овог пута припремају нешто сасвим другачије: драмску изведбу „Енциклопедије мртвих” Данила Киша и то у онлајн формату.
Да ли је могућ театар у доба пандемије? Како изгледају „пробе преко жице”? Да ли је могуће извести Данила Киша на сцени? О овим и другим питањима, разговарали смо са Срђаном Јанићијевићем.
Позориште се у доба пандемије суочава са озбиљним изазовима. Какви су ваши утисци, како изгледају пробе и шта су највећи изазови за вас у овом пројекту?
Ми смо пробе за овај већ комплексан залогај започели у септембру месецу. За сада, да будем искрен, није лако. Ипак се ради о координацији осморо људи: драматург, кореограф, пет глумаца и ja, a сусрети и пробе уживо, углавном нису опција. Потешкоће с којима се сусрећемо су разне: комуникација преко камере, па некоме не ради рачунар, некоме није добра конекција, али с друге стране, тако ћемо играти представу највероватније и надаље. Морамо се навићи на такав аранжман. Иако смо се неко време премишљали, финална одлука је да се ова представа неће снимaти. Можда неки делови, али у принципу све ћемо ирати и преносити онлајн, тако да на техничке проблеме и њихово решавање морамо да се навикнемо.
Осим тога што је комплексно, такође је и забавно. У театру, људи су обично везани за простор, а сада морамо да пробамо од куће, причамо преко апликација, решавамо питања костима и сценографије којих сада неће бити у том формату на који су људи навикли.
Тако да највећи изазов са којим се суочавамо је идеја да ова представа треба да може да се одигра било где и било када. Чак смо причали како би било занимљиво да позовем некога од глумаца било када у току дана или ноћи и они морају да одиграју своју улогу где год да су. Међутим наравно, за театар је потребна публика и не би било то то да ње нема.
код Киша има један сјајан хумор који се не види на прву лопту. Постоји једна савршена дистанца према читаоцу која је духовита, али постоји и једно гађење према примитивизму и антиинтелектуализму
Да ли онлајн театар може да функционише? Да ли је то будућност позоришта? Како планирате да решите сценографију, костимографију, осветљење?
До сада је већ показано да може. Није ово прва представа тог типа, тако да не бих рекао да овим пројектом ми измишљамо „топлу воду” и правимо нешто невиђено.
Према мом мишљењу, у позоришту постоје два битна елемента: публика уживо и глумци уживо. Дакле интеракција између глумаца и публике је јако важна. Мене занима реакција публике, јер то је оно што раздваја позориште од свих других уметности, то је рокенрол концерт, када можеш да видиш реакцију публике. Позориште не може да ради по истом принципу по ком ради снимљена музика, оно увек мора бити уживо.
Оно што јесте ново и невиђено су сценографска решења. Све што ћу открити је да ће људи бити раштркани по целом граду, то ће бити једна страшно занимљива јурњава коју до сада нисмо имали прилике да гледамо.
Предност оваквог театарског рада је што можемо да одаберемо ону сценографију која нам је потребна у датом тренутку. Идеја је да користимо оно што можемо из филма, али да то има ону метафизику коју позориште има и коју ни једна друга уметност нема. У позоришту можеш да поставиш једну лопту и то може да буде било шта, док у филму то не може, дакле могућности су неограничене. Не бих да дужим о томе, али то је оно што желимо да задржимо у овом формату.
Да ли је било тешко одабрати глумачку екипу и направити поделу, пре свега јер се ради о представи на српском језику?
Први део одговора на ово питање се тиче тога да Киша уопште не доживљавам као српског аутора, већ као југословенског. А ако је то био, онда су ово југословенске приче.
Питање одабира глумачке екипе је нешто са чиме сам се већ суочио када смо радили „Реалисте.” Тада сам рекао да ако треба да урадим представу са глумцима који су моја генерација или су живели у Југославији, онда ме то некако не занима. Међутим, ако бих нашао нову екипу, која зна српски сада или можда и не зна али ће научити током проби, онда имам неке идеје како да се ради.
Десило се то да ја јесам нашао те људе тада, заправо се испоставило да их има толико много да би човек могао да отвори српско позориште овде у Скопљу, и то да се играју представе сваки дан. Екипа је стварно добра, одлична подела може да се направи.
Тако да одабир глумаца ми није представљао никакав проблем, у овом случају сам бирао људе који су спремни да уђу у овај фазон, јер када радиш Киша, то је позоришно самоубиство, осим када је у питању „Гробница за Бориса Давидовича,” међутим све остало је прилично компликовано пренети у позоришту.
Постоје сјајне паралеле између „Енциклопедије мртвих“ и тренутне ситуације и зато сам одлучио да нећу да чекам да све ово прође и да радим „нормалну” представу, већ је сада тренутак да се то уради.
Зашто баш Киш и зашто „Енциклопедија мртвих”?
Када сам први пут помислио да ради ову представу, хтео сам да урадим нешто што је озбиљан изазов. Ја сам на Кишу, Пекићу, Павићу растао и питао сам се шта је од те литературе највећи изазов за мене. Тада сам се сетио енциклопедије и то сам решио да понудим као пројекат.
Када сам је поново прочитао, истовремено сам помислио да сам сам себи пуцао у ногу, а вратиле су ми се и старе емоције и успомене. Оно што можда не би требало да кажем, али ипак ћу рећи, је то да код Киша има један сјајан хумор који се не види на прву лопту. Постоји једна савршена дистанца према читаоцу која је духовита, али постоји и једно гађење према примитивизму и антиинтелектуализму. И то ме је највише ухватило у овој причи, нисам намерно хтео да узмем неки лакши колосек као што су „Гробница за Бориса Давидовича” или „Рани јади,” где су све ове ствари још јаче и видљивије.
Изабрао сам енциклопедију, јер то је био Кишов крај. У тој књизи било је већ јасно шта се с њим дешава, куда иде, и шта ће се догодити на крају. Доживео сам да ми је битно да ово урадим.
Дакле није само пандемија коронавируса и нагли прелаз на онлајн театар оно што чини ову представу правим изазовом?
Да. Када смо конкурисали за овај пројекат како би добили буџет, није било ни знака од короне.
Када смо сазнали да ће се десити пандемија помислио да можда уопште не треба ни да радимо, а затим сам поново прочитао књигу и увидео још неке линије приче које се ту дешавају.
Постоје сјајне паралеле између „Енциклопедије мртвих“ и тренутне ситуације и зато сам одлучио да нећу да чекам да све ово прође и да радим „нормалну” представу, већ је сада тренутак да се то уради.
Можда идем главом у зид, али мој стил је да ако знам представу коју треба да урадим, онда изгубим интересовање и не радим ту представу. Мене занима да откријем неки део себе који до сада нисам видео и да урадим нешто потпуно различичто и ново.
У томе наравно, битна ми је и реакција и задовољство публике, битно ми је да буде пуна сала, поготово јер су ми последњих неколко представа заиста добро прошле.
У овом контексту сада се питам колико ми играмо Киша, а колико Киш игра нас. Не знам колико смо ми везани за тај текст, а колико тај текст нас води кроз неку причу на наш начин. Не може се Киш превести тек тако. Не може ни у филму. То је књижевно дело које се не дира, не преводи се буквално, мора се урадити комплетно различито. Нарочито што су глумци с којима радим генерација која је из сасвим друге приче и заиста су сјајни. Довољно ми је било да видим њихов израз лица након што су прочитали књигу. Било је ту и љувави и мржње, гнушања, неразумљивости, али како смо ишли даље и даље, то је постала можда и најважнија књига. Не могу да причам у њихово име, али могу да кажем нешто о њиховим емоцијама након читања, јер сам то видео.
Како ће изгледати премијера?
Логистички гледано, добијеш линк и гледаш (смех).
Не знамо још увек детаље премијере, осим да ће се одржати до краја ове године. Оно што је заиста велика дилема је како ћемо то наплатити, јер ипак мислим да је битно да се сваки уметнички рад наплати барем симболично.
Премијера увек дође као поклон, ту долазе пријатељи, породица, колеге, али за прву следећу представу морамо да смислимо како да наплатимо карту, јер позориште није само да ти дођеш и гледаш представу. Не, постоји припрема. Купујеш карту неколико дана унапред или то јутро, то је ипак неки чин, обред. Није као кад седнеш и гледаш филм. Код позоришта ипак постоји једна лепа прича која има своју чар и то су елементи које желим да сачувам.
Рецимо, пре неки дан нам је пало на памет да иако не знамо колико ће представа трајати, треба да имамо паузу. Треба да имамо паузу јер то је позоришни чин.
Ја сам у својим ранијим представама ретко користио паузе, мислим да имам једну представу која има паузу, али ово је била сјајна идеја. Наравно, то око паузе је мало компликовано извести, нећу откривати детаље, али идеја је сјајна. У току паузе публика може да попије нешто, поједе, поприча с људима, с глумцима, а све се то догађа на интернету…
Тачан датум премијере дакле не знам још увек, али с обзиром на то колико добро нам иде, биће пре краја године. За мене је ово сасвим ново искуство, овакав начин рада и управо то сам и хтео. Да некако раскинем са позориштем које сам до сада радио, иако сам увек радио различите представе, и да правим нешто сасвим ново. Наравно, то су погурале и огромну улогу у томе играју и корона и овај свет у ком живимо данас, начин на који ствари функционишу.
Занимљиво је позабавити се тиме како је на ствари гледао Киш тада, а шта се дешава данас, и како то све да видимо у позоришту.
Такође, желим да додам да ова представа није само моја. Баш пре неки дан разговарао сам с једним глумцем који сарађује на представи, с којим сам и близак пријатељ, често радимо и музику заједно, али за неке теме смо на потпуно различитим странама. Ја сам том приликомо почео једну логичну причу која постоји код Киша, а он ми одговара једном потпуно различитом причом која нема везе с Кишом, потпуно је различито. Међутим иако се ја с тим не слажем, рекао сам му да апсолутно има право да свој поглед на ову причу преприча из своје перспективе. Јер код Киша увек и постоји неколико перспектива и цела чар је у томе да никада не знаш која је тачна.
Оно што желим да кажем је да не желим да гледам на ову представу као моју, већ као нашу. Зато сам поменуо тај рокенрол концерт који је мени јако битан. Синергија између чланова бенда. Такво позориште покушавам да урадим сада, поготово сада, јер сада је некако све теже.
У току ових онлајн проба сам открио да је синхронизација и синергија могућа чак и ако нисмо физички заједно – на даљину. Тако да за сада, ја сам прилично задовољан. Можда немамо довољно времена, али имамо жељу.
За више информација о тачном датуму премијере и вези за приступ у онлајн театар у сарадњи Споне и Срђана Јанићијевића, пратите наш сајт и Фејсбук страницу.
