Ректор Цетињске богословије Митрополије црногорско-приморске СПЦ, Гојко Перовић отвореним писмом обратио се председнику Црне Горе Милу Ђукановићу подсећајући га на дубоко укорењену светосавску историју на просторима те земље.

Ректор Перовић је поставио нека питања на која би било лепо да Мило Ђукановић одговори – Шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски верски и национални идентитет – ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се “ослободити” његовога имена и спомена, а да после тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили?

Писмо преносимо у целости.

“Поштовани г. председниче Црне Горе,

На северу државе чији сте председник, у граду Бијелом Пољу, налази се древна црква светих апостола Петра и Павла. За њене богослужбене потребе је у 12. веку, ондашњи хумски кнез, дао рукописати јеванђеље, које се чува до данас. Овај импозантни писани споменик и драгуљ црногорске културе, зове се Мирослављево јеванђеље, по имену поменутог кнеза наручиоца који је рођени стриц светог Саве Немањића. У Беранама постоји манастир Ђурђеви ступови, кога је саградио брат од стрица светог Саве. А на другој страни црногорског севера, планина Дурмитор чува топониме Савин кук и Савина вода, као и народна предања везана за светог Саву (рецимо оно о настанку Црног језера…) којима готово да нема броја.

У средишњем појасу наше државе, налазе се темељи црногорске духовности, манастири Морача, Пива и Острог. Првог је, средином 13. вијека подигао синовац светога Саве, другог су у 16. веку подигли херцеговачки митрополити, и будући пећки патријарси (насlедници светосавског трона) Соколовићи, док је трећи никао подвигом светог Василија Острошког, слава му и милост, током 17. века. Острошки манастир је украшен можда и најlепшим фрескама светог Саве, а разлог томе је чињеница да је свети Василије рукоположен за херцеговачког епископа у Пећкој патријаршији, и да је лично боравио у Хиландару (светосавској задужбини) о којој је бринуо до краја свога земног живота.

Спуштајући се ка црногорском југу долазимо до престоног Цетиња, где је руком протођакона Филипа Радичевића забележено да је прва црногорска изведба химне “Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави” учињена 1856. године у присусутву књаза Данила и књегиње Даринке. Овим је настављена традиција документована у књигама из штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16. вијека) да се свети Сава Немањић у црногорским храмовима пре 500 година, прослављао као заповедна слава, односно нарочити црквени празник! У времену књаза Николе подигнуте су две сеоске цркве у Катунској нахији (једна на Његушима, друга у Ћеклићима) – светом Сави у спомен! (Поређења ради, у истој тој староцрногорској нахији, ни један други светитељ из нашег рода, није имао храм који му је посвећен – изузев оног светог Петра Цетињског на Ловћену, који смо, да нам Бог опрости, срушили!)

Светог Саву као крсну славу, или као прислужбу, светкују бројна братства у Црној Гори (Грахово, Бањани, Пива…), а у конаџијском крају у цетињској општини, људи и данас посте Савину недељу, пост који траје седам дана, управо од Јовањдана 20. јануара, па до Савиндана 27. јануара.

О култу светог Саве на црногорском приморју постоје бројна и разноврсна сведочанства. О њима нам лепо пише Стјепан Митров Љубиша. Крај мора је и највећи број храмова њему посвећен, а међу свима су најзначајнији манастир Савина (са малом црквом светог Саве – по којој је цио овај крај у Херцег Новом добио име) и саборни светосавски градски храм у Тивту.

Када је, крајем 19. века, књаз Никола, за свој књижевни рад од србијанског краља Александра Обреновића, одликовани орденом св.Саве, црногорски владар се на добијање ордена захвалио речима: Ваше Величанство, драги брате!

Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу.

Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднео нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцен доказ више Ваших братских осећања према мени и моме народу, а у корист народа обе српских држава.

Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизволели почаствовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве… итд.

Овај Николин одговор, написан је 26. јануара 1896.г. уочи Савиндана. Две деценије касније, 1912. г. сада већ краљ – Никола ће светом Сави посветити нарочиту песму, у којој ће, између осталог, рећи – како је “слободе колевка, Немањина Црна Гора”.

На крају овог кратког подсећања на нашу историју и географију питам себе и Вас, господине председниче: шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски верски и национални идентитет – ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се “ослободити” његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили.

Отац Гојко Перовић”